Pročitaj mi članak
Зове се Лозанка Радоичић. Мајка троје деце, два сина и ћерке. Једног сина, Владимира, више нема. Погинуо је, за Србе на жалост давне 1998. године у реону чувене карауле Кошаре, као припадник Војске Југославије у време правог рата са шиптарским терористима из ОВК. За мајку као да је отишао негде јуче, а не тог кобног 30. септембра пре 17 година. И 17 година Лозанка Радојичић због погибије сина Владимира и жалости за њим носи црнину. Лозанка је мајка у црнини. Жена у црном.
Има у Србији још жена у црном. Од 1991. до 1999. године на хиљаде момака и девојака је гинуло за отаџбину. И хиљаде мајки су због њих понеле црнину. Хиљаде жена у црном. Хиљаде мајки којима је бол постао свакодневни део живота.
Али има у Србији и једна група жена која се назива „Жене у црном“. Оне нису део оних хиљада мајки чија су деца гинула у рату. Оне су чланице невладине организације која је феминистичка, како саме тврде, и која је антимилитаристичка. Ово прво зна се шта је, и колико је друштвено позитивно, а ово друго би и било у реду да тај антимилитаризам није усмерен само и искључиво против Србије. Дакле, земље у којој живе и раде. Боље рећи, против које раде.
„Жене у црном“ су светска организација. У покушају. Има их и у Израелу, САД и у – Србији. Интересантно, нема их у Хрватској. Нити у БиХ. Као да тамо нису гинули њихови „домољуби“. Такве организације нема нигде на југословенским просторима. А и шта ће Хрватима њихове „Жене у црном“, кад ове наше, да кажемо српске, раде за њих.
Шта ће „Жене у црном“ и у БиХ. Има БиХ „Мајке Сребренице“. То је босанско чудо. Као у Међугорју. Само су муслиманске мајке из Сребренице страдалничке, српске нису, и само се у Сребреници гинуло и умирало. Пошто су српске жртве неважне и непостојеће, сасвим је нормална сарадња „Мајки Сребренице“ и „Жена у црном“.
И нормално је (њима) да се Србија константно понижава и прозива за све и свашта.
Фото: Танјуг – Тања Валич
“Женама у црном“ је Србија андерграунд позориште где изводе своје нихилистичке перформансе упорно утерујући у свест грађана осећај колективне, искључиво и једино српске, кривице за сво зло бесмислених Ју-ратова деведесетих.
Лозанки Радојичић, мајци у црном, је Србија домовина у којој живе њен син и ћерка. И домовина у којој је сахрањен њен син војник Владимир.
НВО „Жене у црном“ добијају новац за своје акције. Оне знају од кога. И ми знамо. „Мајка у црном“ нити тражи новац за своје акције, нити га добија. Овим првима је то већ деценијски посао и дужност, „Мајци у црном“ је то осећај поштовања жртвовања њеног сина.
„Жене у црном“ увек праве перформансе у групи, од 20 па навише. Тако могу да праве различите сценске комбинације пријемчиве за нама „пријатељске“ светске медије.
„Мајка у црном“ увек иде сама. Уместо било каквог игроказа само носи слику погинулог сина у униформи Војске Југославије. Владимир је био припадник посебне извиђачко-диверзантске јединице. Њу и њега „пријатељски“ светски медији не снимају и не сликају.
Пошто је министар полиције Небојша Стефановић „забранио“ сва окупљања поводом 11. јула испред Скупштине Србије, „Жене у црном“ су брже-боље направиле неке друге догађаје у парку преко пута Скупштине. (Па треба оправдати добијене паре за „пројекат“) Није шија него врат. Како то да нова акција није такође забрањена? Кад пре је пријавише и добише дозволу? Па како су то онда „све манифестације забрањене“, а њих 20 чувало стотињак полицајаца?
Свеједно, смислиле су и извеле несувислу акцију, performance „Look at Yourself Serbia! 20 Years – 20 Mirrors“ за Сребреницу. Носиле су огледала у којима се није, како су очекивале, огледала Србија за наводни геноцид, већ лепо уређени парк са цвећем и дрвећем испред зграде Председништва Србије. Да су окренуле огледала према себи, виделе би – ништа.
„Мајка у црном“ носи с поносом и болом, привијајући је уз груди, слику сина окренуту ка људима, да сви виде како изгледа српска младост која даје највредније за своју земљу – живот. Може Лозанка Радоичић да позове и мајке осталих војника који су погинули заједно са њеним сином, а погинули су Илија Павловић (19), Миладин Гобељић (20), Милош Павловић (30) и Мирослав Јоцић (30), али их не зове, јер свако једино сам искрено тугује за неким. И када би „Мајка у црном“ окренула синовљеву слику ка себи – видела би љубав и храброст.
Такозвана координаторка „Жена у црном“ Сташа Зајовић је чак испред зграде Председништва у Београду прочитала јавно писмо у коме се од власти Србије тражи да 11. јул прогласи Даном сећања на жртве геноцида у Сребреници.
Упитана зашто НВО не организују сличне акције којима би обележиле страдање Срба у ратовима на простору бивше Југославије, Зајовић ће лаконски рећи да „све жртве имају једнаку вредност, али да размере злочина нису исте“, невољно признајући да су и други чинили злочине, а не само Срби, али ипак, по њој Срби највише, па због тога „Жене у црном“ траже од надлежних и да уведу законско кажњавање негирања геноцида (који нормално није доказан) у Сребреници и увођење сазнања и пресуда о злочину том месту у образовни систем пошто је Србија, како је навела, једина земља у историји која је у УН осуђена зато што је прекршила Конвенцију о спречавању геноцида.
Фото: Танјуг
Тамо где иде Лозанка Радојичић, Сташа Зајовић неће никада доћи.
На протесту против НАТО-а испред Дома Народне скупштине, поводом одржавања Роуз-Рот семинара Парламентарне скупштине НАТО-а, пре три месеца, биће „Мајка у црном“ заједно са својим Владимиром, и рећи ће тешко и мучно: „Сматрам НАТО одговорним за збивања на Косову 1998. и 1999. године, па и за погибију мог сина. Не могу да се помирим са присуством НАТО-а у Србији!“
Да ли треба коментарисати шта значи НАТО Сташи Зајовић, кад паре стижу одатле.
„Жене у црном“ су прошле године покренуле иницијативу Комисији за именовање тргова и улица Београда да се једна улица назове именом геј активисте Дејана Небригића. Погинулих војника који су бранили и њихове домове се нису сетили.
„Мајка у црном“ не тражи назив улице за свог сина, иако је и њега и његова 4 погинула саборца тадашњи Председник СР Југославије Слободан Милошевић постхумно одликовао 16. јуна 2000. године Орденом хероја.
Годину дана касније, 2001. док је „Мајка у црном“ узимала у дрхтаве руке Орден хероја за свог Владимира са његовог гроба на Оловачи где су га донели припадници Војске Југославије, водећа „Жена у црном“ Сташа Зајовић у сред Њујорка добија тзв. Миленијумску награду за мир у згради УН-а, и бива први пут номинована чак за Нобелову награду за мир.
Како се СР Југославија урушавала кроз правно новосмишљену Државну заједницу Србије и Црне Горе, тако је Сташа Зајовић добијала нова диригована међународна признања за систематски и, показаће се, дугогодишњи рад на блаћењу Србије, па је 2005. године по други пут номинована за Нобелову награду за мир(?!).
Лозанка Радоичић је председница удружења родитеља (и породица) војника и полицајаца убијених на Косову и Метохији „Вера, Нада, Љубав“ (http://veranadaljubav.org.rs/istina.php) Војника и полицајаца који су гинули у прљавом рату са шиптарским терористима и њиховим белосветским менторима бранећи отаџбину. То није за Нобелову награду за мир.
Али то удружење родитеља, мајки пре свега, јесте за дубоко поштовање. Као што за разлику од „Жене у црном“ Сташе Зајовић, „Мајка у црном“ Лозанка Радоичић заслужује управо то дубоко поштовање.
Извор: Фонд Стратешке Културе – Златко Богатиновски
