Прочитај ми чланак
Губитак посла због трудноће, у Србији није редак случај. Три труднице уложиле заједничку тужбу, а по неправоснажној пресуди, једну од њих, Тамару Јуркић, фабрика “Тоза Марковић” дужна да врати на посао.
Тамара Јуркић, Сунчица Алексић и Весна Сивчев су у фабрику АД ”Тоза Марковић” доспеле преко програма “Прва шанса”, Националне службе за запошљавање. Међутим, по истеку приправичког стажа, уместо да им уговор буде продужен на још годину дана, уручени су им откази.
Сунчица Алексић каже да су у марту 2012. године свим осталим приправницима продужени уговори, осим њој и још двема трудницама.
Инспекција рада прогласила се ненадлежном, а у Националној служби за запошљавање овим младим женама је речено да је послодавац поступио у складу са законом.
Љубица Оторан-Анић из инспекције рада тада је рекла да су се оне, нажалост, њима обратиле по престанку радног односа, тако да ту, како каже, нема надлежности инспекције рада, већ суда.
Ђурђина Јеринкић из филијале Кикинде Националне службе за запошљавање каже да у овом случају нису установили никакво кршење уговорних обавеза, јер је, како је рекла, фабрика АД “Тоза Марковић” испунила своје уговорне обавезе.
Девојкама није преостало ништа друго него да правду потраже на суду. Ових дана стигла је првостепена пресуда по којој је фабрика дужна да Тамару Јуркић, која је у поодмаклој трудноћи, врати на посао.
“Мени је било криво зато што су нам дали отказ само зато што смо трудне”, каже Тамара.
Адвокат Бранислав Сивчев каже да је “Тоза Марковић” давањем отказа Тамари Јуркић прекршила забрану дискриминације прописану чланом 18 до члана 20 Закона о раду Републике Србије у коме, како каже, јасно стоји да је забрањена непосредна дискриминација запослених где стоји и трудноћа.
Поступак које друге две жене воде против фабрике “Тоза Марковић” је био мало дужи, и оне су добиле првостепену пресуду по којој је фабрика „Тоза Марковић” дужна да их врати на посао.
Међутим фабрика се желалила и добила на апелационом суду пресуду усвоју корист.
Сада Тамара Јуркић, Сунчица Алексић и Весна Сивчев чекају одлуку врховног касационог суда. Ако пресуде да нема дискриминације биће “кажњена” тј имаћу трошкове суда око 70.000 дин – и то само зато што су биле трудне.
Свима су се ове обесправљене жене обраћале али нико не жели да ми пружи подршку, сви само пребацују једни на друге. Њима су многа права која су уставом загарантована ускраћена, и оне се боје с правом да правду неће добити у својој Србији те да ћу морати да се обрате.суду у Стразбуру.
(РТС, Фејсбукрепортер, Србин.инфо)
