Pročitaj mi članakMarko Milićević završio je dva fakulteta - medicinu i stomatologiju i redak je takav primer u Srbiji. On sutra odlazi u Nemačku "apsolutno ljut" jer u Srbiji ne samo da nije mogao da nađe posao, već nije mogao da dobije ni specijalizaciju iz željene maksiofacijalne hirurgije. Motiv mu, kako kaže, nije novac, već znanje i poštovanje.
Марко Милићевић је у Новом дану, дан пред пут, испричао да не само да нема шансе да у Србији нађе посао, већ су му директори и начелници медицинских установа којима се обраћао сами говорили да би најбоље било да се обрати, односно нађе везу код некога из врха власти или код неког министра. Наш саговорник одбио је такав начин.
PRINTSCREEN N1
Додаје да је пре неколико година уписао и докторске студије, али му је начелник Клинике за максилофацијалну хирургију Стоматолошког факулетата у Београду рекао да је то велика глупост и да треба да дође да волонтира, што би могло да траје годинама и без гаранције да ће на крају добити посао.
Милићевић је већ био у Немачкој, у Дортмунду где је провео три месеца. Каже да су му искуства мало позитивна, мало негативна.
С једне стране су административна препрека и заврзлама око нострификације дипломе и проналаска посла, однос према странцима и осећај усамљености. С друге је однос према знању, потпуно другачији од оног који постоји у Србији, прича Марко.
„За три месеца сам добио огромно знање. Постоји култура да када некога нешто питате они вам и покажу. Овде постоји блокада и не желе да вам пренесу знање. Тамо сам за три месеца страшно напредовао, шта год да их питате они ће вам објаснити“, истиче гост Новог дана.
Додаје да његов мотив за одлазак није новац већ тежња за знањем и да се на одлазак не би одлучио да је у Србији добио макар и волонтерску специјализацију. Наводећи негативне стране живота у иностранству, Марко каже да је тамо ипак боље јер је човек поштован.
„Не ради се о новцу, него се ради о поштовању. Ако сам ја једини завршио оба факултета и не могу да добијем заслуге. Ја сам апсолутно љут, ја сваки дан гледам људе који су у истој ситуацији. Гледао сам момка који је прво завршио информатику, а потом стоматологију. Њему су људи на факултету рекли да нема шансе да се запосли на факултету“, истиче Милићевић.
Са разних страна света за Н1 су своја искуства пренели и други млади људи, који су решили да свој живот граде на неком другом месту. Ово су њихове приче:
Сања Степановић, студент историје уметности, Љубљана, Словенија – Отишла сам због непријатне ситуације у свим сферама живота, мањка амбиције да се усавршавам и недостатка наде да се ишта може променити и да могу да се надам животу достојног нормалног човека.
Данило Миросављевић, одбојкашки тренер, Лајпциг, Немачка – Из Србије сам отишао пре четири године као професионални одбојкаш. Одлучио сам да се не вратим и после повреде и престанка играчке каријере јер сам приметио да се глупост и свеопшта импотентност уздижу на ниво идеала, а маскирана ароганција и лажно самопоуздање масовно награђују.
Јелена Маринковић, Беч, Аустрија – Радила сам у специјалној јединици и ту сам упознала јако добре момке који су били невероватно спремни да дају све за своју државу. И они су отишли јер нису могли да хране породицу од новчане надокнаде који су примали.
Ана Јовановић, Малезија – Отишла сам пре пет година зато што сам желела да се бавим својим послом без да постанем члан било које странке. Бавим се комуникацијама у једној организацији. Да ли ми је план да се вратим у Србију? Па, не верујем, нећу се враћати ако не будем морала.
— СРБИН инфо (@srbininfo) August 23, 2019
