Прочитај ми чланак
Пре неколико година, тачније августа 2011. године, двојица браће из Бора смислили су морбидан начин да се нашале са возачима на новоотвореном путу Зајечар-Бор. Један од њих обукао се у венчаницу и око поноћи чекао возаче и ишао ка њима са испруженим бидермајером у руци. Други је све то снимао. Пошто су преплашили неколико возача, преплашени људи су „случај“ пријавили полицији.
Медији су недељама брујали о томе, распредале су се свакојаке приче, а утвару у белој венчаници јурио је и тадашњи министар полиције Ивица Дачић. На крају су браћа откривена, али због мањкавости закона нису процесуирана, јер су једноставно изјавили да су стопирали, што није кажњиво. Као ни то да су могли стопирати обучени у шта год желе, чак и у венчаницу.
Дух младе која је трагично преминула пре 50 година
Инспирацију за ову неслану шалу браћа су нашла у легенди која постоји у тим крајевима деценијама. Утвара девојке у венчаници која се ноћу може видети на путу, везана је за село Копривница у општини Зајечар.
И у овом случају народом колају разне приче од тога да је то дух младе која је пре 50 година погинула у саобраћајној несрећи путујући на медени месец до приче да је то дух девојке која се обесила када ју је, пред само венчање, оставио вереник – преноси Тв Бест.
Трагом ове легенде обрели смо се у Неготину, код човека М.С. (42) коме је сусрет са мртвом девојком променио живот из корена и који последице тог сусрета осећа и данас:
– Било је то 1996. године. Враћао сам се у Неготин са пута. Како се приближавала поноћ, бојао сам се да случајно не заспим, јер ме је умор савладавао након више сати вожње. Зато сам у колима одврнуо радио не би ли ме гласна музика и глас спикера држали будним. На путу је било и неке измаглице, што ми је још више отежавало вожњу. Одједном сам, уз ивицу коловоза угледао девојку, обучену у бело, како ме стопира. На тренутак сам помислио шта ли ова овде тражи када у близини нема ни једног споредног пута? Стао сам и она ме је питала да ли бих могао да је повезем до Неготина.
Пристао сам и она је ушла у кола. Торбицу, коју је носила, као и своју белу јакницу, спустила је на задње седиште. Када је села поред мене, прошли су ме жмарци. Девојка је била изузетно лепа. Дуга смеђа коса у таласима јој се спустала преко целих леђа. Угасио сам радио и целим путем до Неготина смо причали о свему и свачему. Рекла ми је своје име и да је из једног крајинског села. Ишла је у посету веренику, коме се није јавила, јер жели да га изненади. Искрено, уживао сам у њеном друштву и разговору. Ја сам иначе одувек био стидљив и смушен са женама, тако да ми је близина ове лепотице итекако годила.
Оставио сам је у центру Неготина и отишао кући. Сутрадан, када сам поново ушао у ауто, на задњем седишту видео сам њену белу јакну. Очигледно ју је заборавила. Сместа сам променио све планове и кренуо ка селу за које ми је рекла да у њему живи. Сав сам трептао изнутра што ћу је поново видети. У селу су ми објаснили где је њена кућа, али су ме гледали некако чудно када сам споменуо њено име. Кућу сам лако нашао. Паркирао сам ауто и позвонио на врата. Отворила ми је жена испијених, упалих образа, на чијем лицу сам одмах приметио велику тугу. У моменту сам схватио да јој је то мајка, јер је имала исту ону лепоту, додуше временом истрошену. Када сам јој рекао кога тражим, жена је почела да плаче.
„Сине – рекла ми је – она је умрла пре 7 година.“
Нисам схватио у тренутку:
„Како умрла? Па синоћ сам је одвезао у Неготин. Заборавила је јакну у мојим колима. Ево је.“
Када је видела јакну жена је почела још више да плаче. То је заиста била њена јакна. И то она у којој је сахрањена. Увела ме је у кућу, где сам њој и њеном супругу испричао читаву причу. Обоје су плакали све време. Девојка коју сам синоћ возио у колима, погинула је у саобраћајној несрећи пре 7 година. Стварно је имала вереника у Неготину. На крају су ме одвели на гробље. На великом црном мермерном споменику писало је њено име. Са њега ми се смешила исто онако као и синоћ у колима“, прича нам М.С своју невероватну причу са ивице нестварног.
Он се никада није женио. Каже да не може замислити другу жену осим ње.
На гробу девојке коју је седам година после смрти возио колима стално оставља црвене руже.
Нама се чинило да жарко жели још један сусрет с њом. Вереника нисмо успели да пронађемо.
