Навршило се 70 година од рођења 11. светског првака Роберта Џејмса Фишера, многим нитима везаног за Београд, Србију и Југославију. Памте се многи шампиони, али само се њему обележава и дан рођења и дан смрти. И овде, где је 9. март накратко био познатији по домаћој муци, и тамо, где су се власти одрекле хероја Хладног рата, којег је Хенри Кисинџер лично молио да одигра „меч столећа” са Борисом Спаским.

Било је то септембра 1972. на Исланду, а могло је да буде и у Београду, како је најпре захтевао Фишер. Потпуно сам, прекинуо је 45 година доминације совјетске шаховске империје и напустио шаховски свет. Појавио се само још једном, тачно 20 година касније, да на Светом Стефану и у Београду одигра нови меч са Спаским. Иако је због санкција према СРЈ добио упозорење Џорџа Буша да га чека десет година затвора. Иако му је тај прогон на крају донео робовање у Јапану и скратио живот.

Боби Фишер је једини велемајстор који је инспирисао филмове. Снимају се и даље, а ни један неће бити прави. Јер, то је прича и о 20. и о 21. веку, од праћења пре рођења, под сумњом да му је мајка комунистички шпијун – преко борбе са истим Совјетским Савезом и истом Америком – до грабљења око гроба и наследства, дуго после смрти. Прича и даље траје.

Ни амбиције овог текста не могу да буду веће од подсећања на драматичан тренутак једне заборављене, а причљиве фотографије, са свечаног отварања меча на Светом Стефану, 1992:

Док пуца ватромет, са леве стране стоји Јездимир Васиљевић, сам у својим плановима и ароганцији. У тренутку највеће славе, са којом ће потом лакше да опљачка штедише, не види никога. Десно је директор меча Јанош Кубат, човек који је две године раније, у последњи час, спасао организацију Олимпијаде у Новом Саду. И његов организациони тријумф је очигледан, у ставу и енергично испруженој чаши према главном актеру.

Фишеров захвални поглед и чаша шампањца погнути су, међутим, ка Зити Рајчањи, неприметној Мађарици чија су писма шаховском идолу и путовања у Америку отворили врата овога меча. Када се пажљиво погледа, види се да су њих двоје сами на „тајној вечери”, фигуре у туђој игри.

Данас се мало зна о животу Зите Рајчањи, одавно супрузи и мајци у неком мирнијем животу. Као и сви искрени поштоваоци генија који је живео и страдао за шах, на челу са нашим Светозаром Глигорићем, и Зита је припадала реду чувара Фишерових тајни, у маси оних који су живели од његове славе и трагедије. Само због Фишерове подршке идеји да га врати шаху, Глигорић се 1978. кандидовао за председника Светске шаховске организације (ФИДЕ), али остатак света није мислио на тај начин.

Фишерово место међу нама дубоко је укорењено. Штркљасти дечак у џемперу и фармерицама, на самом почетку каријере, дочекан је и од срца прихваћен у Београду, 1958. Као геније и као свој, више него у родној Америци. И по томе што је ишао главом кроз зид, био је наш.

У другој половини 20. века два велелепна догађаја добила су назив „меч столећа”, оба везана за Фишера и Београд. До меча у Рејкјавику (уместо у Београду), то име је носио четворокружни меч „СССР – Остали свет”, у нашем главном граду. Две године касније сурешће се и предводници обе половине света.

Дуже од тесне победе Совјета 20,5:19,5, памтиће се како су Београђани 1970. наговорили главну звезду да једном у животу попусти и препусти Бенту Ларсену прву таблу. Данац је тада имао највеће успехе, а ћудљиви Американац 18 месеци једног од својих периода самоизолације. Годину касније, у полуфиналу мечева кандидата за изазивача светског првака, Фишер ће прегазити Ларсена са 6:0, баш као и Тајманова у четвртфиналу.

Важно је још да се разјасни да Фишеров избор Југославије, 1992, није почивао на оних пет милиона долара које је газда Језда дао у наградни фонд. Истих пет милиона, тада много вреднијих, одбио је још 1972, не желећи да снима рекламне спотове у које не верује. Па опет 1975, за несуђени меч са Карповом. И више од тога могао је да добије 1992. за „римејк” меча са Спаским, на ма ком крају света. И још толико за ауторска права на „Фишеров часовник”, којим данас игра цео свет, а њему није припао ни цент.

Од 1972, Фишеров новац узимају други. Један од последњих непоткупљивих спортских асова дигао је цену шаха – за свега неколико година – тачно хиљаду пута. Од 5.000 долара, за колико су играли шампиони пре њега, преко 125.000 које је Џим Слејтер дуплирао да би га приволео да игра на Рејкјавику, до пет милиона које је одбио 1975, а које ником после њега нису нудили. У Београду 1970, Фишер је играо за хонорар од 400 долара, као и сви други. Пре доласка тражио је једино – да му на аеродрому носач понесе тешки пртљаг.