Pročitaj mi članak
Први командант српског ваздухопловства, мајор Коста Милетић, школовао се као наш први пилот балона у Русији, а први пилот на авионима, истовремено и прва жртва ратног ваздухопловства, био је наредник-пилот Михајло Петровић
У само предвечерје Првог балканског рата, 24. септембра 1912, актом тадашњег министра војног војводе Радомира Путника, у српској војсци је установљена команда ваздухопловства са седиштем у Нишу.
Србија је тако пре сто година ушла у ред петнаестак држава које су имале војну авијацију непуну деценију после првог авионског лета који су браћа Рајт, Вилбур и Орвел, извели 17. децембра 1903. године.
У моменту када је војвода Путник потписао речену наредбу, Краљевина Србија је већ имала првог војног пилота оспособљеног за лет на авионима. Био је то наредник Михајло Петровић, који је пилотску обуку завршио у Фармановој пилотској школи у Етампу, у околини Париза, као први у рангу. Пилотску диплому Међународне ваздухопловне федерације с бројем 979 Петровић је добио после успешно изведених летова 22. и 23. јуна 1912. године. Ова дозвола је у Србији носила број 1.
С групом од шест официра Краљевине Србије он је послат на ово школовање крајем маја, а обука је у његовом случају, као што се види, била кратка и врло успешна. Између осталог и зато што су Петровића очигледно красили таленат и други квалитети, неопходни за успешног авијатичара, тако да је летачку диплому добио месец дана пре других пилота из своје класе.
Летело се у српској војсци и пре него што су у састав њеног наоружања уведени авиони као технички и технолошки најразвијеније средство, али су за летове уместо авиона коришћени балони.
Захваљујући томе српско војно ваздухопловство има у ствари два историјска почетка – онај авионски из 1912. али и онај балонски из 1893. године.
Српска врховна команда, на основу наређења краља Александра I Обреновића, донела је 15. августа 1893. акт у чијем је заглављу писало „Измене и допуне уредбе о формацији целокупне војске”. Овом уредбом је одређено да се у свакој од дивизија војске Краљевине Србије формира по један балонски пук.
Догодило се то сто година после оснивања првог војно-ваздухопловног одељења у историји света, основаног у француској војсци на основу одлукe револуционарног Конвента, што је омогућило да се 2. јуна 1794. први ратни балон вине над бојно поље.
После пет година Наполеон Бонапарта је укинуо, ко зна из којих разлога, аеростатске чете у француској војсци, али је доживео да његове трупе, када су се 1812. нашле надомак Москве, буду бомбардоване из балона.
Пилотирање балонима у руској армији науковано је у ваздухопловној школи у Петрограду, у чије клупе је 1901. сео и капетан Коста Милетић, први школовани пилот војске Краљевине Србије. Разни разлози диктирали су да он оде у Петроград тек осам година пошто су на папиру, оном уредбом из 1893, у српској војсци формирани балонски пукови.
Оспособљен за управљање везаним и слободним балонима, Милетић је у петроградској школи морао да савлада и основна знања о изради и конструкцији балона, али и да научи како се негују и користе голубови писмоноше и како се организују станице за преношење голубије поште.
Ове птице, древни симболи мира, биле су у то време служинчад рата, тешко ухватљиви, неизоставни припадници ваздухопловних војних јединица.
Оно што је капетан Милетић научио у Русији када је реч о вештини пилотирања, он је могао практично да покаже тек 1909. када је Србија купила прва три балона. Биће да је с голубовима ствар стајала повољније и да се у томе Милетић огледао одмах по повратку из Петрограда.
У сваком случају, када је војвода Путник пре сто година наредио оснивање ваздухопловне команде у Нишу, она је имала Аеропланско одељење (ескадре), Балонско одељење, Водоничне централе и Голубију пошту.
За команданта је именован Коста Милетић, у међувремену унапређен у чин мајора. Под командом је имао 12 војних авиона, балонски тим и базу. Прва два авиона заплењена су од турске војске у Првом балканском рату који је почео 8. октобра 1912. године, док су у Русији купљена два, а у Француској још осам авиона.
Прва дејства српске авијације извршена су током црногорске опсаде Скадра. Ради помоћи црногорској војсци, у фебруару 1913. формиран је Приморски армијски корпус српске војске, а основан је и Приморски аероплански одред, за ваздушну подршку копненим јединицама. Била је то прва борбена јединица ваздухопловства војске Краљевине Србије, чија су четворица пилота летела на три авиона, под командом мајора Косте Милетића.
Ватрено крштење јединица је имала у марту, током дејстава око Скадра, када се винуо у небо и наредник-пилот Михајило Петровић. Тог дана, 7. марта 1913. године, извршавајући свој први борбени задатак, Петровић је погинуо.
„Не откривају се нови делови земље без храбрости да се изгубе из вида све обале”, написаће много година касније Андре Жид.
Ове његове речи свакако пристају не само уз име и наслеђе Михајила Петровића, него и уз имена свих његових колега-пилота који су жртвовали своје животе, или чинили епске подвиге, бранећи небо Србије, онда Југославије, па опет Србије, у протеклих сто година.
Историја српског ратног ваздухоплоства (I део филма) Српски пилот руши усташка гнезда II део (видео)
( Политика )
