Прочитај ми чланак
Преживели заточеници усташких логора у НДХ још не успевају да остваре прво на одштету која им припада.
Безуспешни покушаји да им се призна одштета за патње у логорима „Јасеновац“, „Градишка“, „Сисак“…
Време их неумитно потискује у заборав, али они живе да сведоче о немерљивим патњама преживљеним у логорима усташке Независне Државе Хрватске. И не мире се са истином да само они нису остварили право на одштету. Кажу: право на крварину за коју су се изборили сви други народи, осим – српског.
ПЕТИЦИЈА ИЗ ДУБИЦЕ ПЕТИЦИЈА ИЗ ДУБИЦЕ
У Босанској Дубици (Република Српска) захтев за обештећење упутило је четири и по хиљаде преживелих заточеника НДХ или наследника оних који су у међувремену умрли. Захтеви су остали без одговора, па су у Дубици, како наводи Гојко Кнежевић, потписивали петицију да се обештећење у међународним институцијама поново стави на дневни ред. То исто траже од Немачке, али и од хрватске државе.
Деценијама су заточеници усташких логора покушавали да скрену пажњу да су остали на маргини дотација и других давања за дане преживљене у „Јасеновцу“, „Старој Градишки“ и „Новој Градишки“, „Цапрагу“, „Сиску“, „Копривници“, „Бјеловару“, „Јастребарском“, „Дубици“…
– За ово време, разним споразумима између влада СФРЈ и Немачке компензована су обештећења жртвама нацистичког терора, а новац који је још 1972. године (300 милиона немачких марака) и 1974. године (700 милиона марака) Немачка дала, није исплаћен жртвама, већ је утрошен на изградњу привреде – наводе преживели заточеници НДХ логора, окупљени у Удружењу. – А последња реална шанса да будемо обештећени ми деца логораши усташких логора у НДХ, пре једанаест година, пропуштена је. Већина од нас је пропустила рок. Никог није било да нас посаветује, упути. Стане иза нас. Тражили смо продужење рока, помоћ државе, али је она изостала. Уверени смо да се рачуна да нас је сваким даном све мање и да ће једног дана, заиста наша патња пасти у заборав.
Агонија ових људи продубљена је после 2001. Крајем те године истекао је и рок за подношење захтева за одштету, а да већина заточеника логора и није знала да је Међународна организација за миграције, са седиштем у Женеви, из својих регионалних центара у државама бивше Југославије упутила позив преживелима да се јаве. Већина није знала ни за тај позив, ни где ни коме да се јаве. Нису знали ни то да је позив упућен мученицима у радним логорима, одведеним на присилне послове. Тако је некима плаћен само рад, а патње нису.
– Наши захтеви за обештећење које је упутило Удружење, као и знатан број захтева које су логораши сами слали, после утврђеног рока (31.12.2001) остали су у канцеларији Међународне организације за миграције у Женеви – кажу у Удружењу.
– Никакав одговор нама није стигао, а самим тим ми немамо могућност да се жалимо Апелационом одбору ИОМ. Крајем 2006. године сазнали смо да ће наши захтеви за обештећење бити достављени Немачкој федералној архиви у Берлину и да ће се тамо чувати. И то је све.
Тако су заточеници из логора НДХ из редова српског народа, остали – у архиви.
– Право које ми безуспешно покушавамо да остваримо, успеле су да остваре Чешка, Пољска, Словенија, Израел – наводи за „Новости“ Милинко Чекић, председник Удружења. – Ми нисмо, јер нисмо имали ничију подршку. Тражили смо помоћ, обраћали се Влади Србије, свим министрима, па и од Немачке и других међународних асоцијација.
Једини одговор, што се надлежних у Србији тиче, стигао је из кабинета Расима Љајића, који је у време нашег обраћања био министар рада и социјалне заштите. Он нас је разумео, али сам много није могао да учини.
Смиља Тишма, дете из пет усташких логора, толико их је преживела, била је у претходном мандату председник Удружења.
– Огорчена сам, само то могу да вам кажем – говори.
– Хрватска пере руке, Србија ћути, ми полако нестајемо… То што ми, нас око шест стотина, тражимо више је да имамо сатисфакцију, признање за немерљиве муке и патње, него што би се неко смиловао да нам плати ране.
Ко је имао јачи лоби и подршку, као Јевреји и Роми, имао је и више успеха у остваривању својих права – каже Смиља Тишма. – Ми смо, нажалост, били и остали усамљени.
СВЕ СЕ ОДВИЈАЛО У ТИШИНИ
Када је Међународна организација за миграције из Женеве затворила рок за пријаве и доказе заточеника у логорима, потом исплатила надокнаде за неколико десетина оних који су били ангажовани у радним логорима, тек тада се прочуло за права заточеника.
Сви захтеви, међутим, који су после истека рока упућени – нису разматрани. – Све је то некако било у тишини – говори за „Новости“ Гојко Кнежевић, у име логораша из Републике Српске.
ИЗ БУЏЕТА НЕМАЧКЕ
По закону који је усвојила Немачка у лето 2000. године, за надокнаду из буџета одређено је 8,2 милијарде ондашњих немачких марака, а Међународна организација за миграције је овлашћена да прикупи захтеве и расподели средстава. Одређена је појединачна сума за одштету од пет до 15.000 ондашњих марака, али за логораше Трећег рајха у читавом свету.
(Вечерње Новости)
