Прочитај ми чланак
(Глас Русије – Бранко Жујовић)
Идеал класичне слободе сменио је лажни опортунизам у интерпретацији никоговића, који лежу на сваку руду. Младобосанци за овакав политички словенски југ не би дали ни пишљива боба. Може ли, уосталом, неко да замисли Гаврила Принципа као страначког ћифтицу како продаје маглу и увлачи се неоколонијалистима преко сваке мере? Због тога су политичари Србије више били гости него домаћини Видовдана
Нисам у суботу могао да се отмем утиску да су политичари Србије били више гости Видовдана, него домаћини овог празника. На Косову пољу обележена је 625. годишњица Косовског боја. Да би уопште присуствовао свечаности, српски председник је од албанских власти морао да тражи дозволу за улазак у покрајину. Његова крушевачка епизода, мало пре тога, није вредна помена.
Затим, Александар Вучић и Ивица Дачић у Андрићграду. И они су били више гости Милорада Додика и Емира Кустурице. Да није последње двојице, стогодишњица Сарајевског атентата, који је ипак био израз српског и словенског немирења са германским завојевачима, била би као свечаност у месној заједници. Београд тим поводом није одржао ни једну помена вредну светковину.
Чини се да је једино Политика, серијом бриљантних написа и прилога, на достојан начин у Београду обележила ову годишњицу. Култ косовских јунака и уз њих младобосанаца неговао се прво кафански, уместо институционално, а сада је препуштен подруму који је постао одредиште националне свести и државности.
Постоје, међутим, елементи стогодишњице Сарајевског атентата који су остали прећутани, јер се политички нису уклапали ни у једно обележавање овог догађаја. То је, у првом реду, погибија недужне Фердинандове жене Софије, војвоткиње од Хотека, односно немачки Хоенберга.
Софија је била потомак чувене чешке аристократске породице чији корени сежу до XIV века. Ако је ико био недужан на Видовдан 1914. године у Сарајеву са аустро-угарске, окупаторске стране, то је била ова злосрећна жена, која се уз мужа идиота нашла у погрешно време, на погрешном месту.
Након самоубиства принца Рудолфа, јединог директног наследника трона Хабсбурга, цар Франц Јосеф, стриц тобожњег реформатора и осведоченог србомрсца Франца Фердинанда, наложио је био синовцу, као могућем престолонаследнику, да ожени племкињу из владајуће или раније владајуће куће, што овај није испоштовао.
Породица Хотек („Хоенберг“) није била династичког ранга. Због ових околности деца Софије Хотек и Франца Фердинанда наследила су искључиво права њене породице. Рођена су и умрла под понемченим презименом Хоенберг: Софија (1901 – 1990), Максимилијан (1902 – 1962) и Ернст (1904 – 1954). О њој и њима у нашој историографији ништа се не зна ништа, а требало би.
Друга прећутана чињеница јесте извесна дистанца власти Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, односно касније Краљевине Југославије, према младобосанцима. Спомен-плоча Гаврилу Принципу код моста на Миљацки подигнута је тек 1930. године. Његово име и жртва у више наврата су релативизовани од самих Срба, колико до јуче.
Међутим, упркос рехабилитацији Гаврила Принципа у јавности Србије, Београд сто година после његовог подвига нема репрезентативан трг са бистама хероја из Првог светског рата, ни споменике који би достојно представили стравичне жртве нашег народа у том сукобу, међу којима и младобосанце. Успомена на Принципа код Срба је остала непринципијелна и превртљива.
Трећа чињеница о којој се неоправдано у Србији ћути је више него пријатељска помоћ Русије током Првог светског рата. Овде сам већ говорио о адмиралу Михаилу Весјолкину. Он је командовао бродским конвојима, који су Дунавом допремали ратну помоћ Србији.
Панта Драшкић, српски официр и ађутант регента Александра Првог Карађорђевића у мемоарима сведочи да су пуни бродови одела, веша, хране, муниције и свих врста намирница стизали скоро посведневно у Прахово и тамо истоваривани као поклон.
„Зна се да је у том времену Русија трпела очајну оскудицу у пушкама“, сведочи даље Драшкић“. „Управо је недостатак пушака био један од главих узрока њене пропасти. Е, у таквој ситуацији, Русија је нама поклонила 150.000 нових Берданових пушака.“
Српски историчари тврде да је Русија на почетку рата Србији послала око 120 хиљада пушака и 90 милиона метака. Потом је послато још сто милиона метака. Тако пише у званичној историографији. Без обзира на минималну разлику у односу на Драшкићеве податке, бројке остају огромне, а услови су били и остали веома повољни: помоћ није коштала ништа. Зашто се о томе не говори више у Београду?
Можда зато што је Србија, први пут откако постоји, у озбиљном раскораку са собом. Идеал класичне слободе сменио је лажни опортунизам у интерпретацији никоговића, који лежу на сваку руду. Зато данас нико витешки не помиње ни недужну Софију, ни наш лош однос према наслеђу, ни руску помоћ. Младобосанци за овакав политички словенски југ не би дали ни пишљива боба.
Може ли, уосталом, неко да замисли Гаврила Принципа као страначког ћифтицу како продаје маглу и увлачи се неоколонијалистима преко сваке мере? На жалост, може. Такви сањају Европску унију и у временским каузалитетима, не само оним претприступним, пуним услова и уцена.
Да није било Принципа, који је главом без обзира хтео да побегне из једне сасвим европске уније и отпора агресорима, кажу они, били бисмо данас у ЕУ, преко римокатоличко-словенске заједнице коју је сањао Франц Фердинанд одмарајући између два масакра дивљачи, у чему је уживао. Истина, не би нас било, али бисмо били тамо.
