Прочитај ми чланакОд почетка пандемије, санитарни прописи, медицинска мишљења и спровођење заштитних мера били су конфузни, недоследни, неутемељени и неефикасни
Подела на „ваксере“ и „антиваксере“ лажна је, редукована и тенденциозна. Она је очигледан пример агресивне пропаганде, срачунат на то да се огроман број људи који су по много чему различитих ставова и сензибилитета, стрпају у исти џак, обележе као скоро малоумни, и, како би се модерним језиком рекло – таргетирају.
Највећи број људи, заправо су ВАКСОСКЕПТИЦИ. У лингвистичком погледу ово можда баш није најсрећније скована реч, али најближа је обиму појма. Ваксоскептика има и међу људима који су се вакцинисали или намеравају да то учине, међу неодлучнима и међу противницима ковид-вакцине. Скепса је основ сазнања и одлика здраве интелигенције. Човек који је у нешто тврдо уверен нема намеру да новим чињеницима надопуњује и евентуално мења своја сазнања. Штавише, може да буде склон да занемарује чињенице уколико оне подривају његов већ формиран став. Скептичан човек отворен је за све могућности, па и могућност да се предомисли.
У случају актуелне пандемије, санитарних мера, протокола о лечењу, појаве различитих типова вакцина и медијског односа према свему овоме – разуман човек има много разлога за скепсу; и оптужити га да је необразован и глуп, приписати му мишљења која му ни најмање нису блиска, у најмању руку је срамотно.
Пођимо, дакле, редом:
1. Највећи број ваксоскептика верује да корона вирус постоји, да је болест стварна и да нас не засипају сарином или „зраче“ 5Г мрежама. Вирус је сличан тежем сезонском грипу и склон мутацијама. Ваксоскептици примећују да људи умиру, чак и они млади и наизглед здрави; само се о томе сада води дневна, детаљна статистика. Они такође примећују да људи могу да преболе и без тежих симтома и без последица, да оздрављују и старији и људи са хроничним болестима, без смештања у болницу и без икакве терапије. О томе се у медијима не говори. Веровали, дакле, или не – људи преживљавају корону, у приличном постотку.
2. Највећи број ваксоскептика није сумњичав према вакцинацији у принципу, верује да је она заштитила човечанство и искоренила многе тешке и смртоносне болести. Они поштују медицинцку науку, лекаре, истраживаче, медицинско особље и неговатеље који подносе огроман терет болести, али и панике и пропаганде.
3. Ваксоскептици нису безобзирни себичњаци незаинтересовани за добробит ближњих, сасвим сигурно не маре мање за своје породице, пријатеље и човечанство од „ваксера“, углавном поштују „мере“, иако нису уверени у њихову ефикасност. За разлику од „ваксера“, међутим, склонији су да посматрају ширу слику, почев од утицаја актуелних и дугорочних збивања на физичко и ментално здравље, па до утицаја на економски и политички систем.
Шта, дакле, изазива сумњу?
1. Од почетка пандемије, санитарни прописи, медицинска мишљења и спровођење заштитних мера били су конфузни, недоследни, неутемељени и неефикасни (у глобалним размерама). Никада није недвосмислено показано да неки поступак има ефекта. Наизменично „затварање“ и „отварање“ градова и држава, употреба, па необразложено повлачење одређених лекова из терапије, наратив о спонтаном „имунитету крда“ који је напуштен оног тренутка када су вакцине постале доступне, непоузданост „брзих“ тестова, „несимптоматски болесник“- оксиморон, признања да „о вирусу не знамо много“ која би се часом агресивно преиначила у понашање као да о њему знамо све – све ово подрило је поверење људи у „струку“. И у оквиру медицинске науке има несагласја у погледу корона-вируса, ефеката мера и терапије. Ако се томе дода помахнитала медијска кампања, стално распиривање панике без икаквих смирујућих тонова, насилно укидање слобода и права грађана, свесна поларизација и окретање људи једних против других, и очигледан уплив политике и крупног бизниса у питање пандемије – сумња постаје сасвим оправдана.
2. Вакцина се очекивала као панацеја. Појавили су се различити типови вакцина и предочено је да ни једна од њих не значи ни потпуну, ни трајну заштиту. Још увек се не зна ни колико би та делимична заштита могла да траје, ни колико је доза потребно да би се она остварила. Због кратког времена у ком су вакцине ушле из тест периода у употребу, оправдано се сумња у то да су довољно испитане. Не зна се какве би могле бити нуспојаве на дужи рок и бојазан од њих је оправдана колико год да верујемо науци; кроз историју, користиле су се здушно пропагиране медицинске праксе и лекови чија се штетност касније откривала (поменимо само „талидомид“). У ходу, сазнајемо да су у болнице смештани људи који су вакцинисани и ревакцинисани; за Астра Зенеца вакцину везује се формирање опасних крвних угрушака. Вакцинација и даље не значи да се нећете разболети, већ да ће симптоми бити блажи и лакши. Било би памети сходно да човек процени сопствене ризике и потенцијалне користи од вакцинације; па како разлога за скепсу има на претек, сада се јавља и неартикулисана идеја о томе да је једина сврха вакцине да умањимо циркулацију вируса и потенцију за мутирање, чиме би се спречило стварање нових сојева. Како ће се спречити циркулација и очекиване мутације вируса ако И ПОРЕД вакцине можете да се заразите – то нико не говори.
3. Пошто постоје различити типови вакцина, ваксоскептик се по правилу информисао о свима из доступних и лаику разумљивих извора. Индикативно је посматрати шта произвођачи и промотери једног типа вакцина говоре о другима – ту се могу уочити слабости и потенцијалне опасности од тих других вакцина. Међутим, претпоставимо да су „све добре“ и да је сада најважније да се сви вакцинишемо. Зашто је онда дистрибуција вакцина толики проблем? Зар није близу памети да се човечанство, научни и технолошки експерти и богаташи који се трсе филантропијом, сада уједине у борби против пошасти и учине све што је у њиховој моћи да све вакцине буду свима доступне? „То нема везе са здравством, то је сад питање геополитике, токова капитала, сфера утицаја…“ Тачно. Ваксоскептици вам то све време и говоре.
4. Питање телесне аутономије и грађанских слобода у светлу крупног бизниса. Добро, јасно је да је за већину медицинских третмана потребна ваша сагласност да то чините на сопствену одговорност. Тиме се медицинске установе и лекари штите од евентуалних тужби ако нешто непредвиђено крене наопако. Овде имамо ситуацију да се владе суверених држава уцењују, да потпишу гаранције да ће оне плаћати за последице евентуалних реакција на вакцину; то од њих траже фармацеутске компаније. С друге стране, у модерним друштвима као аксиом се наметнула идеја о теласној аутономији – ви имате апсолутну слободу да своје тело бушите, одсецате му делове, пуните га страним материјама; уопште, ви сте власни (па и одговорни) над свим што са њим чините. Сада се од вас тражи да се вакцинишете иако то не желите, методама убеђивања, застрашивања и претњи, које прелазе у економску и социјалну, можда ускоро и физичку принуду (упркос томе што правног основа нема: вакцина још није обавезна!); а ИПАК, одговорност за последице ја ВАША, а трошкове и терет лечења тих евентуалних последица сносиће ваша држава и њен медицински систем (који је непрестано „пред колапсом“, како нам говоре). Уз све то, ватрени заговорници слобода и телесне аутономије сада су постали ватрени заговорници обележавања и екскомуникације неподобних. То нешто говори и о искрености уверења о слободи као највећој вредности; та слобода је селективна и арбитрарна. Такође и лицемерна – они који би вас радо видели у логору, траже од вас да се ангажујете за „опште добро“.
5. Коначно – ваксоскептици у већини нису склони фантастичним теоријама завере. Пратити различите изворе информација, стављати догађаје у шири контекст, уочавати последице догађаја, настојати да се одстрани пропагандни муљ са суве чињенице – одлика је мудрих и промишљених људи. То, што се иза свега опет и изнова налазе глобалистички олигарси, огроман капитал и моћ да се первертира стварност да би се људи принудили да се понашају на жељени начин – није никаква „теорија завере“ већ истина која је потпуно очигледна – осим уколико се озбиљно не потрудите да за њу будете слепи.
Нису је ваксоскептици исисали из малог прста само да би вас нервирали, а успут и заразили короном. Уз дужно поштовање за науку, они би радије сачекали док не прикупе довољно информација да би могли да донесу одлуку која се тиче њиховог живота, и у условима информацијског хаоса радије би били опрезни, него деловали исхитрено, са непознатим и неочекиваним последицама.
— СРБИН инфо (@srbininfo) April 11, 2021
