Pročitaj mi članak
Скадар, стара престоница првих српских краљева из династије Војислављевића, заједно са околином представља станиште тек бледим остацима некада бројних Срба, који су овде живели још од раног средњег века.
Глас западне Србије посетио је овај град у северној Албанији, на обали Скадарског језера, који одише историјом, и који нам је упркос својој близини и значају за Србе и нашу историју, и даље у великој мери непознат.
Асимилација, промена имена, забрана исповедања вере
Срби подручје Скадра насељавају још од раног средњег века, јер им је византијски цар Ираклије даровао град у 7. веку. У потоњим вековима био је седиште српске државе Дукље, а у њему су столовали дукљански кнежеви и први српски краљ Михајло и његов син краљ Бодин, који се крајем 11. века у овом граду братимио са једним од вођа Првог крсташког рата, Рејмоном од Тулуза. Векови турског ропства и каснија асимилација од стране албанске државе довели су до тога да Срба у Скадру данас има тек неколико хиљада.
Помозите рад Србин.инфо! Да и даље останемо независни, српски, православни, анти-глобалистички сајт.
У доба комунистичког режима Енвера Хоџе Албанија је озваничила атеизам, забранила исповедање вере, и наметнула дубоку асимилацију свих мањина албанизацијом и променом њихових имена и презимена. Џамија у Враки надомак Скадра служила је као складиште оружја, док је црква била претворена у дом омладине, са бином на месту олтара.
Павле Јакоја Брајовић, председник удружења српско-црногорске мањине „Морача-Розафа“ каже да се од краја 20. века, са демократским променама стање мења на боље. „Пре деведесетих нисмо имали никаква права, али смо успели да се организујемо у демократији и да институционално тражимо своја права која нам припадају по европским стандардима. Што је Албанија ближа Европи то су наша права све већа и сигурнија“, прича он. Мишљења је да би земље матице, Србија и Црна Гора, требало да потпишу званичне споразуме са Албанијом на принципу реципроцитета, како би тамошњи Срби имали иста права као и Албанци у две поменуте земље, и тако очували свој идентитет.
Посебно велики проблем била је промена породичних имена и презимена, коју је наметнула Албанија, како би чвршће и дубље асимиловала Србе и од њих начинила Албанце. То је био дуг процес, одвијао се око 100 година, а започео је укидањем школа. У Скадру и околини затворено је шест српских школа, што је представљало велики ударац за нашу мањину, сведочи Јакоја Брајовић.
„Најтеже је било када је требало именовати дете према својеврсном приручнику имена, који је садржао више хиљада наводно илирско-пелашко-албанских имена. То нисмо могли избећи, на пример, мој брат је назван Божо, али је морао бити преименован у Хелидон“, приповеда Павло. Иначе, многа од тих имена преузета су од прастановника Балкана, Илира и још старијих Пелазга, за чије се потомке данас Албанци издају, те у ту сврху именују своју децу историјским и новосмишљеним именима илирског и пелашког карактера, у настојању да докажу своје прабалканско порекло. Тако је Перса постала Дрита, Божа се преметнуо у Хелидона, Крстић преименован у Крстићи, Поповић у Попај, презиме Лекић је промењено у Лека и томе слично.
Породица и патријархално васпитање сачували идентитет
Међутим, Срби су крадомице у својим домовима говорили српски, чували традицију и обичаје, и поред „државног“, званичног албанског, имали и породично, изворно име и презиме. Многи су допали затвора услед јавне употребе истих или покушаја да дете званично именују по њима. Јакоја Брајовић вели да је данас стање боље када су права Срба у питању, и да је могуће вратити имена, али да је то скуп и сложен поступак, због чега многи то нису урадили. Срби су се вратили својим коренима, труде се да очувају свој национални, верски и културни идентитет и посебност.
„Уз помоћ Републике Србије осмислили смо и спровели 20 микропројеката, а најважнији од њих је курс српског језика, који траје већ седам година. Близу 600 деце прошло је тај курс, и веома смо задовољни знањем српског које су стекли. Осим тога, имамо и културне активности, и редовно одржавамо Светосавску академију, у чему нам помажу и Скадрани“, казује Павло Јакоја Брајовић. Осим тога, у селу Врака у коме живе и Срби, уз помоћ Митрополије црногорско-приморске саграђена је православна црква Свете Тројице, где се врши служба на српском језику.
Павло је истакао да Срби од давнина живе у скадарској области, и са поносом приповедао о тврђави Розафа која надвисује Бојану, и брду Тарабош на коме су се водиле огорчене борбе са Турцима, о племићким породицама Кастриотић и Дукађиновић из средњег века око чијег порекла се и данас воде препирке између Срба и Албанаца. Подно тврђаве Розафе, која се сместила на брду повише Бојане, налази се омања црква, некада православна, која је одузета Србима и дата католицима на коришћење, казује Павло показујући на богомољу, од које се кроз сјај излазећег сунца назиру само обриси.
Имао сам од злата јабуку
Скадар се простире дуж леве обале реке Бојане и југоисточног дела Скадарског језера, највећег на Балкану. Српско народно предање казује да су га саградила три брата Мрњавчевића, када је жена најмлађег од њих, Гојка, жртвована, како би се одобровољила вила загоркиња која је рушила зидине. У песми „Зидање Скадра“ испевана је једна од најлепших алегорија нашег епског песништва, коју је изрекао Гојко, најмлађи Мрњавчевић, дочекујући своју госпођу: „Имао сам од злата јабуку, па ми данас паде у Бојану, те је жалим прегорет’ не могу“. Историја каже да су Скадар основали Лабеати, илирско племе у 4. веку пре Христа, непуна два века касније пао под власт Римљана.
Неколико векова смењивала се превласт Византије, Србије, Бугарске и Венеције над овим градом, да би коначно припао Турцима у 15. веку. Осим првих српских краљева и дукљанских кнежева, Скадром су владали и потоњи велики жупани, краљеви и цареви из династије Немањића. Обзиром да је ова област вековима била у саставу српске државе и од раног средњег века насељена Србима, у балканским ратовима повела се борба за ослобођење од Турака. Након више од четири века турске власти Албанији је припао под притиском великих сила 1919. године, иако су га априла 1913. године ослободиле трупе црногорског краља Николе уз помоћ српске војске.
Скадар је у последњих неколико година претрпео дубоке промене, које су довеле до тога да све више изгледа као модеран град, у коме се уз стара и често оронула здања уздижу савремене зграде од бетона, челика и стакла. Ипак, на периферији видљиви су трагови дуготрајне изолације и сиромаштва којима је Албанија била окована под режимом Енвера Хоџе. Упоредо са новим Мерцедесима и другим престижним аутомобилима стоје кириџије и убоги и кржљави парипи, упрегнути у ручно направљена колица, спремни да за мале паре повуку неки терет. Готово свако домаћинство има по неког радника у иностранству, а сви они редовно шаљу део зараде у завичај, од чега је изграђено мноштво нових кућа у последњих неколико година. Куће су велике, живих боја, најчешће жуте и зелене, а уз сваку од њих привила се оронула убога чатрља у којој су некада живели.
Крајолик шарају и бункери, својеврсни заштитни знак Албаније, остатак режима Енвера Хоџе, који је у параноичном страху широм земље посејао више стотина хиљада ових објеката. Некада затворена и изоловнаа земља, Албанија се отворила према свету, али модеран начин живота није нарушио традиционалне вредности, које код Албанаца и осталих становника подно Проклетија и даље играју важну улогу у свакодневном животу.
Данас Скадар броји око 90.000 становника, од чега неколико хиљада Срба, махом смештених у приградским селима и насељима, од којих је навеће Врака. Посебан утисак оставља верска разниликост, будући да у овој области са римокатоличком већином живе и православни и муслимани. На главном тргу једна до друге налазе три богомоље, што Скадрани са поносом истичу као пример међуверске толеранције. „Поштујемо се и коректно односимо једни према другима, нарочито у мешовитим срединама. На пример на албанским весељима, свадбама и рођенданима готово половина музике је српска“, каже Тили, становник Враке у близини Скадра.
О историјском присуству Срба у данашњој северној Албанији сведоче и многи топоними и лична имена становника и историјских личности, који имају српско порекло. Много је оних који се данас изјашњавају као Албанци, али су тек коју генерацију припадници овог народа, и сачували су свест и сећање на српске корене.
Пословично гостопримство
Скоро у самом центру Скадра, у познатом етно ресторану и хотелу „Традита“, смештеном у згради с краја 17. века, из 1694. године, у којој је некада становао писац Филип Широка, свакодневно се чују српски језик и музика. Власник Ђон Дугилај са поносом истиче старост грађевине, њеног најпознатијег станара, али и чињеницу да га посећују гости из целог света, па и из Србије.
„Влада није довољно бринула о кући, ја сам је откупио, рестауртирао и уредио са намером да представим културу и традицију овог дела Балкана“, истиче он. Целокупан простор обележен је етнографским мотивима, старим оружјем, алатима и помагалима коришћеним у свакодневном животу, народним оделима, али и многим предметима из времена антике, па је читав објекат и својеврстан музеј. „Овај спој музеја, ресторана и хотела шаље поруку целом Балкану да чува своју традицију, и тиме покаже Европи колико смо сви ми из овог дела света богати“, каже он док уз српско „изволите“ пред нас износи разноврсне ђаконије, локална јела и домаћа пића.
Велики број гостију из Србије посећује Скадар и овај етно ресторан, долазе велике организоване групе, неки се враћају и по више пута, а сви заједно проводе време уз албанску храну и српску музику, истиче Ђон, убацујући по неку реч српског језика, за које каже да их је научио од локалних Срба и посетилаца.
„Срби и Албанци живе заједно на овим просторима више од 1200 година, уколико на наше односе гледамо краткорочно и ограничено удаљавамо се једни од других, док нас дугорочност приближава“, вели Ђон.
У Ђоновом ресторану на редовном репертоару је и српска музика. На позив газде један музичар се спушта са подијума који се налази изнад огњишта, седа међу нас и наздравља нам „добро вече“ на одличном српском. „Ја сам Нимет Лека, односно Лекић“, каже он. „Србин сам, муслиманске вероисповести, моји су се давно потурчили, пре око 300 година, али су сачували свест о пореклу“, наставља даље, и додаје да му је син на школовању у Београду.
Уз домаће вино одличног квалитета, направљено од грожђа које се узгаја у непосредној близини града, приповеда како је некада било тешко бити Србин у Албанији, да није смео да пева на српском, јер га у том случају не би звали да свира, па не би било ни зараде, али напомиње да се стање сада значајно поправило. Разговор се отегао до дубоко у ноћ, гостију је било све више, па смо се запутили у ноћни обилазак града, испраћени одбијањем Ђона да нам наплати било шта од онога што смо попили или појели.
Скадар је град који одише историјом на сваком кораку, али незграпан спој старина и модерних грађевина брзоплето саграђених у трци за модерношћу нарушава драж векова. Иако су стеге и притисци власти попустили, Срба је све мање, јер многи због тешког живота напуштају Албанију, што ремети вековну етничку слику овог простора, и чиме ово некадашње језгро првих српских држава губи српски карактер и обележја.
