Pročitaj mi članak
Дорис Драговић ће након више од двадесет и пет година поново запевати пред српском публиком! Хрватска певачица је заказала концерте 14. фебруара у Београду и 8. марта у Новом Саду.
Једна од најбољих вокалних солисткиња бивше Југе спремна је да уз своју песму подели и лепе емоције са Србима. Међутим, није увек било тако. У књизи Здравка Крстановића „Приче из Хада“, чији одломци су последњих дана преплавили интернет, једна прича говори о томе како је Дорис одговорна за смрт српских бораца на хрватском ратишту у околини Петриње.
Некад волела Београд
А тамо овако пише:
„Последњи пут видео сам је у сплитској кафани ‚Семафор‘. Ситни сати, други гости отишли, неки и бунећи се, газда је дозволио да остане само наше друштванце. На њој црна одећа, скуп накит, кожни каиш с металним оковицама. Бледо лице, фино неговано, зрачило је лепотом, а очи – жудњом од које нема спаса.
– Глумиш Клеопатру! – рече иронично, грлећи је, мој пријатељ Чело, један од њених љубавника, који ће умрети две године касније. Болест ме је спречила да га испратим до гробља на Ловринцу. Смејала се, уморна од путовања са ког се управо вратила, чаврљајући о својим доживљајима у Београду, који је ‚душа од града‘.
Потом сам прочитао неки интервју с њом у коме је са гађењем говорила о шовенима. Као избеглица – рат је одавно почео – наиђох на нови разговор са Дорис Д. што су га београдске новине пренеле из загребачких.
Божанска пушачица
Паде ми на ум покојни пријатељ Чело. Његови описи њене дивље помаме док му се подавала. – Божанска пушачица! – причао је. – Дими све: ‚бубамару‘, боцу, дрво, хашиш!
Шта би казао, помислих, да је прочитао следеће речи: Ову круницу добила сам од гардисте Рока. Увек ју је носио са собом. Радо сам се одазвала позиву да наступим на фронту. Била сам на опасном месту, код Петриње, три дана након нашег Божића.
Диван крај, питоми брегови, шумарци, зимски пејзаж, скоро нестваран. Певала сам као никад дотад. Сто педесет метара од четничких положаја! Четници су се примакли, привучени мојом песмом и – улетили у заседу. Било их је једанаест. Сретна сам што су сви мртви! Ваљда ће и мени припасти нека медаљица, кад се буду делиле – заслужила сам.“ У више наврата смо покушали да се чујемо с Дорис и да попричамо о овој причи из књиге, али она се није јављала нити нам је одговорила на поруку.
(Курир)
