Прочитај ми чланак
Много је оних који би желели да постану део Премијеровог света. Неколицини из медија је то успело, преузевши тако активну улогу у обликовању жељеног јавног мњења.
Прошло је две и по године одформирања прве владе на челу са коалицијом СНС-СПС. Поједини аналитичари владајућих кругова говоре о фамозних сто дана „нове“ владе, иако је то реално исти састав који је на власти више од две године. На досадашњи рад биших радикала, али и социјалиста, не треба трошити превише речи.
Међутим, за чисту десетку је начин на који је ојачан систем који је давно требало да буде срушен после 5. октобра 2000. године. Власници партијских књижица су, без обзира на популистичке изјаве, недодирљиви и заштићени попут белих медведа, док медији наликују на оне из времена које се изгледа безуспешно трудимо да заборавимо.
Вукашин Неимаревић
Вукашин Неимаревић је рођен 23. маја 1991. године у Београду. Студент је четврте године Факултета политичких наука, смер Међународна политика.
Стипендиста је Министарства просвете Републике Србије и Фондације „Конрад Аденауер“.
Одлично говори немачки и енглески а служи се и руским језиком.
Посебно се интересује за теме из области геополитике, историје и спорта.
Почетак конторле медијског неба Србије актуелна власт почела је са „Куриром“. Таблоид(иот)изација друштва кренула је са узлазном линијом хвалоспева на рад министра одбране, координатора свих служби безбедности и првог потпредседника владе. Како је расла његова моћ, тако је око њега почео да се окупља круг људи из медија међу којима су се пробудиле старе навике из времена деведесетих. Када је потпредседник постао премијер, власници медија кренули су пуном паром да раде на његовом имену и делу. То је постао приоритет.
Телевизија „Пинк“, чији је власник Жељко Митровић, тако је постала главни медијски сервис Српске напредне странке. Службовање под патронатом власти није страно господину Митровићу јер је током деведесетих година био главни сервисер ЈУЛ-а и незаменљиви промотер његове председнице Мире Марковић.
Љубав из интереса трајала је све до 6. октобра када је Пинк, без трунке гриже савести, истакао текст „слободна телевизија“ испод свог љубичастог знака. Свакој новоформираној Влади Жељко је несебично нудио своје услуге. Наравно да је то био случај и са актуелном. Од победе на мајским изборима Премијер није само стални гост Пинкових информативних емисија, већ све своје активности најављује првенствено преко ове медијске куће.
Након експозеа Александра Вучића за сто дана владе Пинк је, да гледаоци случајно не би промашили догађај, извештај истовремено емитовао на свом првом, другом и трећем каналу. Ова ситуација није забележена још од времена Јосипа Броза. Само тада се прослава његовог рођендана са стадиона ЈНА истовремено преносила на оба канала тадашње Телевизије
„Тешка реч“ представља ударну политичку емисију првог Пинковог канала, коју води главни уредник и власник листа „Информер“ Драган Вучићевић. У њој је најчешћи гост премијер Србије, који је практично постао део сценографије поменуте емисије. Хвалоспеви и пригодна питања, уз премијерове дугачке монологе, су њен заштитни знак, тако да гледаоци повремено имају утисак да гледају стално исту емисију.
Господин Вучићевић свој новинарски рад започео у „Куриру“. Истицао се својим редовним колумнама у којима је нападао појединце, не баш бираним речима. По сведочењима појединих колега, важио је за великог националисту током студија на Факултету политичких наука. Након свађе у Куриру, постао је главни уредник „Информера“, који је данас практично новински сервис владајуће партије, тако да готово и нема потребе за постојањем партијских новина СНС-а. Наслови у Информеру тенденциозно, из дана у дан, од премијера Србије праве спасиоца, жртву, реформатора, борца за правду, месију…
Поданички систем и аутоцензура нису се променили од 1945. године и намећу партијску полтронизацију као могућност опстанка, што је заштитни знак и наше медијске сцене. Оно што је приметно у односу на деведесете је то да не постоје прави опозициони канали или новине које би писале другачије од наметнутог „мејнстрима“. Некада, за време Слободана Милошевића, то је био „Студио Б“ или радио „Б92“, уз скоро две стотине опозиционих станица и гласила по унутрашњости. Тако је, и поред строге контроле државних медија, постојала могућност алтернативног информисања. Данас би то могао да представља Интернет и друштвене мреже, али, с обзиром на то да већински део наше популације припада старосној доби која не користи ове облике комуникације, поставља се питање колико је то јако „оружје“ за изношење супротних мишљења и ставова у односу на званична гласила.
У појединим земљама Запада, али и Русији, постоје медији који су наклоњени одређеним политичким странкама или круговима. Тако у Сједињеним Дражавама „Вашигтон пост“ подржава демократе, а „Вашигтон тајмс“ републиканце, док је у Њујорку обрнут пример. На другој страни планете, „Русија данас“ чврсто стоји иза председника Владимира Путина, док је на пример „Независна газета“ противник његовог режима и главни заговорник западне политике у Руској Федерацији. Поред тога, постоје и бројни часописи широм Европе који су оријентисани за десницу или левицу, који то такође јавно декларишу. За разлику од њих, медији у Србији се утркују у својој „објективности“ и „непристрасности“, што политичари на власти вешто користе као полуге преко којих утичу на јавно мњење.
Заслужују многи да се нађу на списку оних којима је лични интерес изнад свега. Ипак, издвојена су поменута господа који представљају барјактаре постојећег медијског мрака. Сет нових медијских закона, на брзину усвојених по налогу из иностранства, тај мрак учиниће још гушћим. Ипак, иза сваког од нас остаје неизбрисив траг, чак и у мраку.
