Знаменити људи који су пре педесет, сто и више година описивали српске земље, као да су били видовити. Њихове речи важе и данас, било да је реч о нашим наравима, или о месту у времену и простору.

„Знано је свима вама како Бог својим промислом постави мене да владам над вама, и како у почетку нађох упропашћену земљу, и помоћу Божјом и пресвете владичице наше Богородице не лених се, нити мира себи дадох, докле све не поправих.

Многи иноплеменици усташе на ме, као пчеле на саће, али именом Господњим противљах им се и одолевах им.

Тако и ви, чеда моја драга, не заборављајте учења својега и праведнога закона, мноме установљеног.

А сада отпустите мене, господара свога, с миром, да виде очи моје спасење које је спремио пред лицем свега света на откриће народима и у славу вама, пастви мојој.

Јер видим како је све што је човечје ташто, како неће преостати после смрти, неће преостати богатство, нити ће сићи слава, јер кад дође смрт, све ово уништи. Кратак је пут којим ходимо, дим је живот наш, пара, земља и прах. За мало се јавља, па брзо пропада.

Зато је уистину све таштина. Јер је овај живот сенка и сан, и ни за шта се не цени сваки земаљски, као што рекоше књиге. Када сав свет стечемо, онда се у гроб селимо, где су заједно и цареви и убоги.“

(Велики жупан Стефан Немања, у опроштајном говору на сабору у Расу, 1196)

(Вести)

Ознаке: говор, порука, Стефан Немања