Pročitaj mi članak
(Политика)
После ослобађајуће пресуде Јовици Станишићу и Франку Симатовићу, бившим шефовима Државне безбедности, намеће се утисак да Хашки трибунал мења стандарде када је реч о утврђивању одговорности у погледу учешћа у заједничком злочиначком подухвату. Док је раније већина оптужених пред трибуналом тужена и осуђена управо према овом основу, хашки суд сада тражи много ближу везу између оптужених и директних починилаца злочина.
Утицај новог, ужег схватања заједничког злочиначког подухвата највероватније ће се осетити у предметима против Војислава Шешеља, као и у „косовском предмету” против Николе Шаиновића и осталих.
„Судска већа су у ранијим одлукама нашла да је одговорност за заједнички злочиначки подухват била предвиђена Статутом, иако није била изричито наведена у члану 7(1). Пресуда која је развила институт заједничког злочиначког подухвата била је Жалбена пресуда Душку Тадићу, када је суд први пут анализирао елементе овог облика одговорности. Суд се тада, суочен са аргументима одбране да оптужени не може бити осуђен за облик одговорности који није био прописан у време извршења кривичног дела, упустио у анализу обичајног међународног права”, каже Владимир Вукчевић, тужилац за ратне злочине Србије у разговору за „Политику”.
Суд је, указује тужилац, нашао да Статут трибунала може и имплицитно да предвиђа облик одговорности који није изричито наведен у Статуту. Затим је, анализом пресуда у предметима послеДругог светског рата, закључено да су национални судови и међународни трибунали тим пресудама успоставили облик одговорности када више особа учествује у заједничком злочиначком плану, чиме је достигнут степен обичајног права.
На основу тих пресуда, објашњава Вукчевић, дефинисана су три облика заједничког злочиначког подухвата. У првом облику, сви учесници делују у складу са заједничким планом и имају исту злочиначку намеру. Други, сличан првом, назван је обликом за предмете „концентрационих логора”, где су починиоци припадници војних или цивилних јединица које управљају концентрационим логорима односно делују на основу организованог плана. Трећи облик је у предметима где је постојао злочиначки план,а неко од извршилаца починио је дело ван тог злочиначког плана које је ипак природна и предвидљива последица основног плана.
Досадашња пракса, оцењује наш саговорник, показује да је суд много лакше утврђивао допринос и намеру починилаца. Таква је ситуација била у предмету „Благојевић”, када је суд нашао да је учествовао у подухвату који је за циљ имао принудни трансфер, јер су његови подређени учествовали у заустављању хуманитарних конвоја и у одвајању становништва. Пример за то је и предмет против Благоја Симића, јер је у Босанском Шамцу учествовао у стварању законског, политичког и социјалног оквира у коме су други учесници могли да раде.
Исти стандард примењен је и у предмету против Момчила Крајишника, јер је утврђено да је стварао, подржавао и одржавао владина тела РС чиме је створио услове за спровођење злочиначког плана и ширио информације да су Срби угрожени. Сличноје било, подсећа Вукчевић, и у предмету против Радослава Брђанина који је за заједнички злочиначки подухват осуђен тек пред Жалбеним већем, иако је претресно веће одбило да примени овај облик злочиначког подухвата.
„Чини се да је у последњих неколико пресуда дошло до заокрета судске праксе у погледу тумачења одговорности за заједнички злочиначки подухват. Првостепено веће у предмету ’Станишић и Симатовић’ нашло је да је заједнички злочиначки подухват постојао и да је јединица коју су подржавали оптужени починилазлочине у БиХ,али није нашло да су оптужени одговорни за заједнички злочиначки подухват. Суд је ценио њихове пресретнуте разговоре, састанке на којима су говорили, њихове радње као и чињеницу да су сарађивали са починиоцима и након што су знали да они чине злочине,али је нашао да то не указује на једини разуман закључак да је Станишић делио намеру злочиначког подухвата”, додаје Вукчевић.
Остаје да се види како ће овај заокрет утицати на будуће предмете, посебно ако најновије пресуде постану правноснажне. Тужилаштво Шешељу, слично као и Станишићу и Симатовићу, ставља на терет злочине особа које нису припадници злочиначког подухвата, нити су били под његовом контролом, као што је, рецимо, случај са „Аркановцима”. Имајући у виду да ни оптужени Станишић и Симатовић нису проглашени одговорним за злочине Жељка Ражнатовића Аркана и поред плаћања дневница његовим људима, тешко је објаснити како би то могао да буде случај са Шешељом. Ако суд буде следио нову праксу и уколико и у случају Шешеља не прихвати да је он могао да предвиди да ће његови добровољци починити злочине, могло би се очекивати да и он да буде ослобођен од одговорности.
