Pročitaj mi članakJugoslav u beogradskom kafiću pronašao 40.000 evra i sve vratio vlasniku, a zauzvrat nije dobio ni "hvala".
Југослав Чукић, ноћни чувар у кафићу на Бановом брду који пронашао заборављену торбу и у њој невероватних 40.000 евра, које је вратио власнику.
Овај поштени човек је у башти кафића где ради, прошле недеље пронашао торбу са 40.000 евра, 100.000 динара и десетак банковних картица и све је вратио власнику, а заузврат није добио ни динар, ни „хвала“!
У својој исповести за Информер, Југослав, који је по занимању машински инжињер, рекао је како већ 15 година ради као ноћни чувар и за то време безброј пута је усрећио заборавне власнике.
– Чим дођем на посао, прво прођем кроз кафић и све пажљиво погледам, јер гости често забораве кључеве или мобилни телефон. Тако је и било прошлог понедељка када сам у башти, за једним столом уочио црну торбу. Одмах сам је отворио да проверим да унутра није нека дрога, оружје или можда бомба.
– Међутим, торба је била пуна пара, око 40.000 евра и 100.000 динара. Сав сам се презнојио док сам гледао новчанице у апоенима од по 200 и 500 евра. Толике паре у животу нисам видео! Моментално сам затворио торбу и понео је са собом да сачекам власника – испричао је Југослав.
Након неколико сати је у кафић улетео видно узрујан и презнојен човек који је панично тражио своју торбу.
– Чуо сам нагло кочење и видео човека да истрчава из џипа. Дошао је до врата од кафића, блед као крпа. Мислио сам да ће да се сруши. Питао је да ли је ту остала његова торба, када сам рекао да јесте, почео је панично да понавља: „Дај ми је, дај ми је, дај ми је“. Одмах сам му је дао и он је сео и почео да броји новац. Када је избројао, рекао је довиђења и отишао. Никада не очекујем да ме неко части, али је био ред да се захвали, макар кафу да попијемо, да ме испоштује као човека. Можда је тада био у шоку, али је могао доћи за неколико дана да се захвали, али чудни су људи – закључује Југослав.
Овај поштени човек иако крпи крај са крајем да би преживео и прехранио себе и унуку, која живи са њим, ниједног тренутка није помишљао да задржи новац, јер како каже до краја живота не би могао мирно да спава.
Пре бих умро него да узмем један динар који припада неком другом. Једноставно тако сам васпитан, да ми чист образ и миран сан буду изнад свега. Нисам ни на тренутак помислио да задржим новац, иако сам зано да ту има довољно да не морам да радим до краја живота. Замислите да је тај човек одвајао за стан или да лечи дете не дај Боже, па какав бих то човек био – искрен је Југослав.
Југослав је до 2002. радио као инжињер, а онда је остао без посла. Нико није желео да га запосли, јер је већ у годинама. Супруга му је преминула, а од невелике плате издржава себе и унуку, али како је рекао, чак и да гладују не би узео туђе.
– Можда на прсте једне руке могу да набројим људе који су ми рекли да сам урадио исправну ствар. Сви остали су рекли да сам луд, уз речи да радим за цркавицу, а враћам толике паре. Нема везе мени је савест мирна и најважније, моја унука је поносна на мене – закључио је Југослав Чукић.
