„Искористи прилику и бежи одавде што пре“, све је чешћа реченица коју млади чују од својих искуснијих родитеља, рођака и пријатеља.

„Искористи прилику и бежи одавде што пре“, све је чешћа реченица коју млади чују од својих искуснијих родитеља, рођака и пријатеља.

Четворо наших саговорника послушало је тај савет и отпочело нови живот преко гране док је њих четворо одлучило да се, после живота у иностранству, врати у Србију.

Скупе, преопширне студије и слабо плаћени послови до којих је тешко доћи, главни су разлози које осморо младих Срба и Српкиња наводе за одлазак из земље. Нико од њих не сматра да из Србије треба бежати главом без обзира, већ само да ово поднебље не пружа младима довољно могућности. Ипак, ни живот у иностранству није лак. Треба се уклопити, живети као странац у туђој земљи без родитеља и најбољих пријатеља, научити језик земље у којој живиш. Марија, Стефан, Борис и Димитрије скупили су храброст и закорачили у непознато са жељом да постигну више него што су имали у Србији.

„Са друге стране медаље“ су Наташа, Катарина, Милан и Јована, који су се због љубави, завршетка студија или потешкоће добијања визе одлучили на повратак.

Када причају о томе зашто су се одлучили за живот ван земље у којој су рођени, млади углавном наводе да су се у Србији осећали безнадежно. Без посла, без прилике за развој, чак и без прилике да докажу да они могу да надмаше и сами себе.

Баш то што им недостаје у иностранству често је пресудни разлог да се врате: родитељи, пријатељи, навике, корени који те вуку да се вратиш, али и жеља да сада као млад и успешан човек покушаш да и у Србији створиш живот о ком си сањао.

А да им је та прилика пружена на време, кажу, не би ни помислили да напусте своје људе и своју земљу.

Марија Рајић (27), стјуардеса у Абу Дабију

Било ми је доста забадања носа

Отишла сам из домовине јер нисам била срећна. Било ми је тешко да се носим са тим синдромом жртве, безизлазних животних околности, недовољног поштовања мојих способности и амбиција, партијског система запошљавања, забадања носа у туђа посла, сталног осуђивања других, песимизма и свега осталог отровног за ум једне младе особе.

Пре две године сам се преселила у Уједињене Арапске Емирате, јер сам по завршетку студија добила посао стјуардесе у Абу Дабију. Пре тога сам у Београду имала два посла, оба преко омладинске задруге и никакву шансу за сталним запослењем. Одмалена сам имала жељу да живим у иностранству, која је током студија постала још већа. Нажалост, у Србији нисам успела да зарадим новац за школарину, па ми се та жеља остварила нешто касније.

Абу Даби је другачији свет. Почев од њихове културе, хране, великог броја националности, па све до температуре која не пада испод 20 степени. Стандард је веома висок, а самим тим и цене. Ипак, и плата коју примам је вишеструко већа од оне коју сам имала у Србији, па могу да приуштим неке ствари које се код куће сматрају луксузним. Иако сам у Абу Дабију странац и као жена имам мање слободе, док ми јако недостају породица и пријатељи, враћање у Србију ми је последња опција. Бар док је Србија онаква какву сам је оставила.

Димитрије Јовановић (20), студент у Бечу

Дилема због породице

У Аустрију сам се преселио по завршетку гимназије, вођен жељом да проширим видике и уписао сам права на Бечком универзитету. Кад се неко одлучи на такав потез, мора да буде спреман на усамљеност, понекад и на неприхватање од околине.

Студентски живот у иностранству је доста стреснији, почевши од језика до тога да сам организујеш живот. Навикли смо да основне ствари имамо пружене, а када нестану, схватиш да није лако. Месечно је за живот у Бечу потребно 800-1.000 евра, наравно, ако не живиш као аскета. Када сам кретао, имао сам огромну дилему због породице, друштва и дуге везе. Тада ми је отац рекао да одем и ако ми се не свиди, увек могу да се вратим, а да ће они увек бити ту за мене. И тако је и било.

Борис Анђић (26), запослен у фирми за односе с јавношћу у Аргентини

Фале ми шетње Калемегданом и Адом

Преселио сам се у Аргентину одмах по завршетку средње школе, 2008. године.

Живим у Буенос Ајресу и радим у фирми која се бави односима с јавношћу. На корак одласка из Србије сам се одлучио јер ми отац живи у Аргентини, а и добио сам шансу да студирам на јако добром универзитету.

Осим тога, имао сам прилику да научим шпански језик, што ми је одувек била жеља. Земља у којој живим је у сличној економској ситуацији као Србија, тако да су и могућности које ти пружа сличне. Аргентина је пре шест-седам година имала скоро исте цене као Србија, тако да сам могао да приуштим себи малтене исте ствари као и пре пресељења.

Сад се ствар мало преокренула и Буенос Ајрес је постао поприлично скуп град за живот. Тако да суштинске разлике у животу у Аргентини и Србији нису велике, иако су те две земље удаљене једна од друге више хиљада километара (можда највећа разлика лежи у фанатизму за фудбал). Сматрам да живот у иностранству зависи од земље у којој сте и од особе до особе.

Мени је првобитан план био да се после завршених студија вратим у Србију, али сам убрзо нашао посао и остао.

Ипак, мислим да ћу се вратити кад-тад. То је моја земља и тамо су ми породица и пријатељи, храна коју волим и шетње Калемегданом и Адом, које ми много недостају.

Стефан Томић (24), кувар у Њујорку

У САД вас цене и кад нисте у странци

Спонтано ми се указала прилика да одем у Њујорк, коју нисам смео да пропустим. Први план је био да одем на неколико месеци, али како је време одмицало, све је већа била жеља за останком. Сад сам већ годину дана овде и радим као кувар у једном од њујоршких ресторана. Поредећи са Србијом, све је јако скупо. Све је то сразмерно, зарађујеш више, али више трошиш.

У Америци вам расте апетит – желите више, мислите да можете боље и то вас натера да будете бољи. Најпозитивнија страна живота у Америци је то што се цени ваш рад и залагање, чак и ако нисте ни у једној странци. Ако се трудите, можете да напредујете. Србија је земља у којој сам рођен и одрастао, а Америка земља у којој градим себе као личност и планирам породицу. Обе су срасле као део мене. Али сви који имају прилику да искусе живот у иностранству треба да је искористе. Мислим да те ниједна земља, па тако ни САД, не дочека широм раширених руку. Све је на теби, био у Америци или у Србији, судбина је у твојим рукама, само је питање којим ћеш путем кренути.

Катарина Манојловић (27), живела у Берлину

Недостаје ми берлинска динамика

По завршеној првој години мастер студија у Београду добила сам стипендију која ми је пружила могућност да другу годину проведем на размени студената на једном од немачких универзитета. Преселила сам се у Берлин, где сам наредне две године прво студирала, а потом радила.

Главна мотивација била ми је академско и стручно усавршавање, а прилика да радим у канцеларији једне немачке посланице веома ми је значила као студенту међународних односа. Кад ми се програм завршио, вратила сам се у Србију, али ми живот у Берлину веома недостаје. Највише ми се допадао динамичнији темпо живота него код нас, космополитско окружење и непосредност. Тамо се не троши енергија на непотребне ствари, већ се људи фокусирају на решавање тренутног проблема.

Не могу да кажем да ми је Немачка пружила више могућности од Србије, већ да ми је пружила неке нове ствари. Сам мој боравак тамо је допринео томе да се још више осамосталим, проширим видике, што ми је отворило много могућности касније. Свако треба да проведе неко време изван земље како би могао боље да схвати ситуацију код нас. Када стекнете искуство у иностранству, можете га искористити да побољшате ствари овде, а постанете и флексибилнији, отворенији.

Милан Милутиновић (26), живео у Шведској

Србија је издала нас младе

Као студент основних студија хемије, отишао сам да живим у Шведску преко пројекта „Базилеус“, прво на шест месеци, а потом као особље факултета на два месеца. У мојој професији се недостаци наше земље можда и највише виде, јер су лабораторије у којима радимо у Србији потпуно неопремљене.

У Шведској је то друга димензија. Осим тога, разговор са професорима је непосреднији, јер траже да им се обраћате именом, а не титулом зато што желе да будемо једнаки. Једно од највећих богатстава које сам тамо стекао, осим знања језика, самосталности и стручности, јесте свакако познанство са људима из целог света.

С некима од њих сам постао толико добар пријатељ да се сваке године састајемо у другом месту на свету и проводимо неколико дана заједно. У Србију сам се вратио да бих завршио мастер студије, али пошто знам да ми се овде у струци неће понудити адекватан посао, сигурно ћу отићи негде преко, што саветујем свима који желе да постигну нешто. Нисам тиме издао Србију, она је издала нас младе.

Јована Влајић (27), живела у Америци

Тек у Америци схватиш где ми живимо

Први пут сам отишла у Америку, у Масачусетс, преко “wорк анд травел” програма који траје шест месеци, у октобру 2013. Допало ми се, па сам се вратила у исто време и наредне године у исти град. На почетку сам радила у вешерају хотела, што није посао који бих препоручила свакоме, али није био лоше плаћен и стекнеш многе контакте. Већ следеће године сам преко тих контаката успела да нађем посао шанкера у једном клубу, што је дефинитивно занимљивије, а и много више је плаћено (најмања плата је 10 долара на сат).

Свако ко ради пуно има новца да приушти себи шта год пожели. Захладни напољу, а ти уђеш у продавницу и купиш јакну. За пет месеци сам зарадила више него што бих у Србији за пет година. Сваки студент би требало да оде у Америку, макар на неколико месеци, јер кад се вратите у Србију, схватите у колико неуређеној земљи живимо. Уколико бих успела да добијем визу на неограничено време, преселила бих се тамо без размишљања.

Наташа Јокановић (28), живела у Америци, Аустрији, Грчкој

Свуда сам била странац

Одселила сам се из Србије са 17 година и отишла да завршим средњу школу у Америци. Пошто нисам могла да замислим живот тамо, већ ме је увек привлачила Европа, уписала сам студије у Бечу. У аустријској престоници провела сам две године, учећи језик и студирајући, да бих се коначно одселила у Солун, где сам завршила студије.

Свуда сам била странац и осећала се као странац, али ми је у Грчкој било лакше јер су Грци по менталитету веома слични нама, а и море ми је било надохват руке. Ипак, срце је пресудило да се вратим у Србију, где ме је чекао дугогодишњи момак. Иако бих препоручила свим младим људима којима се укаже прилика да искусе живот у иностранству, сама не верујем да бих се поново одселила. Овде имам све што ме чини срећном, породицу, пријатеље и добар посао.

Извор: blic.rs

Ознаке: Ивана Недић, иностранство, исповести, млади, одлазак, повратак, Србија