Pročitaj mi članakŠto je Lovćen za staru Crnu Goru – to je za nas Čakor, tvrde mještani Velike i okolnih sela, vidno uznemireni i zabrinuti zbog odluke vlasti u Podgorici da pristane na naknadnu korekciju i demarkaciju granice Crne Gore sa tzv. državom Kosovo.
У крају који је кроз историју тешко страдао и у којем су веома свјеже ране и сјец́ања на злочине из недавних ратова, поновно климање и преиспитивање границе са „Косовом“ чини се да рађа нову узнемиреност и бојазан од пројекта „Велике Албаније“, са којим становници подчакорских села имају подоста искуства.
Планина Чакор, осим што је изузетно богата шумом, ливадама и пашњацима, такође без сумње представља и најважнију стратешку тачку на том дијелу Балкана, чији положај у војном и геостратешком смислу пружа огромну предност и доминантан положај над долином сјеверног Лима и општинама Плав, Рожаје, Андријевица и Беране у Црној Гори, као и општином Пец́ на Косову.
Изузетан положај ове планине скупо су кроз историју плац́али мјештани Велике и околних села, који су без премца најбољи свједоци историје тог краја. О томе да практично није било војске која у рату свој положај није утврђивала и на Чакору, за Спутњик потврђује проф. др. Марко Кнежевиц́, публициста и научни радник из села Новшиц́и у подножју Чакора, који каже да су „најбољи доказ о стратешкој важности Чакора бетонски ровови које су 1941. изградили италијански фашисти, а које су после наслиједили Њемци“.
Кнежевиц́ нас је сачекао у мјесту Мурино, у близини моста на Лиму, који је нажалост данас најпознатији по једном од најтежих злочина агресије НАТО-а на СР Југославију, када је бомбардовањем тог моста од стране НАТО страдало шест цивила, од којих троје дјеце.
Управо преко тог моста пут наставља ка потчакорским селима Горња Ржаница и Велика и даље ка Чакору…
Иако сеоски, пут је у прилично добром стању, а до 1999. године био је и један од главних транзитних праваца према Косову и Метохији, којим су у прошлости свакодневно саобрац́али аутобуси.
Богата шумом и плодним земљиштем, лимска долина је некада била препозната и као туристичка дестинација, док је данас вец́ина куц́а у околним селима током вец́ег дијела године празна. Ипак, оно што највише брине мјештане јесте да би њихова имања, шуме и катуни на оближњем Чакору након демаркације могла припасти тзв. Косову.
У том смислу др. Кнежевиц́ упозорава да су управо и Италијани на рачун Црне Горе „некада правили ’Велику Албанију‘“, и да се сада, како каже, „поново ради на стварању ’Велике Албаније‘, за шта је опет потребан – Чакор“.
„Тражец́и демаркацију граничне линије са Црном Гором на Чакору, албански сепаратисти су у Котловима, на аутомобилском путу Мурина – Чакор – Пец́, који је од 1999. године затворен за саобрац́ај, бацили граничну таблу и пирамиде, а у скорије вријеме поставили таблу „Косово Република“. Гранична полиција Црне Горе је склонила те лажне симболе, али питање границе Црне Горе међу Албанцима остаје и даље отворено“, каже Кнежевиц́.
Чије су овце, његова је ливада
Кнежевиц́ напомиње да је постојец́а државна граница у мјесту Котлови у подножју Чакора према граници са Косовом „не само административна него и етничка“:
„Она одваја Руговце, односно Албанце, на једној, и Величане – Србе и Црногорце на другој страни. Да би остварили своје претензије на чакорску границу помјерањем етничке границе, Албанци су ради настањивања и коришц́ења купили и даље купују пашњаке, ливаде и шуме у Бјелухи и са друге стране Чакора. Јер „чије су овце, његова је ливада“, објашњава наш саговорник.
Кнежевиц́ подсјец́а да су према евиденцији Управе за имовину у Плаву, Албанци са Косова до сада купили на Чакору (Бјелуха, Шип, Чакорски поток, Јанковиц́а ливаде и др.) имовину у укупној површини од 640 хиљада квадратних метара, и да је та имовина „сада власништво 34 купца са Косова“.
Он такође скрец́е пажњу и да су чакорске шуме озбиљно угрожене бесправном сјечом од стране Албанаца. „О томе говори податак да су од 1999. године до 2012. године Албанци посјекли на подручју општине Плав око 50.000 кубика бруто запремине четинара, од чега 70 одсто у атару Велике, у вриједности од 560.000 евра“.
Кнежевиц́ нема дилему да је крајњи циљ корекције коју тражи Приштина помјерање границе на Чакор. „Главни циљеви демаркације, односно помјерања границе са Котлова на Чакор, по мени су проширење територије самопрокламоване државе ’Косово‘. Друго, важност стратешког положаја Чакора, и трец́е огромни ресурси: шуме, пашњаци, ливаде, љековито биље… који се налазе на Чакору. И то су три главна циља која они желе да остваре“, тврди Кнежевиц́.
Стратешки значај Чакора
Да житељи овог краја имају наглашену свијест о важности стратешког положаја Чакора, потврђује Милош Пауновиц́, подпредсједник Одбора за заштиту границе.
Пауновиц́а смо затекли у селу Горња Ржаница, које се налази на пола пута између Мурине и Велике. У разговору за Спутњик он подсјец́а да су управо становници Велике у прошлости тешко испаштали због чињенице да живе на раскрсници стратешки важних путева.
„Све окупаторске војске које су пролазиле Балканом ишле су преко Чакора и оставиле ’крвави пир‘ у Великој. У турско вријеме, практично 500 година су турске карауле биле на Чакору, па затим швапске и италијанске – то је најстратешкији положај у Црној Гори“, сматра Пауновиц́.
Чињеница због које мјештане Велике и околних села подилази језа поводом поновног отварања питања демаркације од стране Владе, своје упориште према казивању Пауновиц́а има и у не тако давној прошлости, када су 28. јула 1944. године Албанци са Космета уз помоц́ СС дивизија „принц Еуген“ и „Скендербег“ у том селу за само неколико сати убили 428 жена, стараца и дјеце…
Он такође каже да је код мјештана тог села поводом демаркације изражен осјец́ај „неизвјесности“ и „забринутости“ јер се све, како каже, „ради мимо знања грађана и Скупштине“.
„Све планине су ненасељене на подручју Берана и Плава, а село Велика је једино које је насељено до границе. И то је оно што иритира Величане. Овдје је нечији утицај (са стране) веома јак да Црногорци попусте. Ко је тај који попушта границу? Границу не дâ нико. Ко може да овласти неког да корекцију границе изврши нека комисија за разграничење кад је граница утврђена вец́ стотинама година, и сад неко да је мијења метар за метар. Чланом 3 Устава Црне Горе – територија Црне Горе је јединствена и неотуђива, и даље нема мрдања мимо тога“, категоричан је Пауновиц́.
Због проблема демаркације између Црне Горе и „Косова“ нарочито су забринути у општини Беране, која се великом дужином граничи са општином Пец́, што је недавно потврдио и градоначелник Берана Драгослав Шц́екиц́.
„Неко мора, и то брзо, објаснити народу о чему је ријеч. Ти који су се договарали могу један другоме поклањати своју имовину, о осталоме могу само да сањају“, казао је Шц́екиц́, уз констатацију да и он сам „дијели оправдану забринутост суграђана са подручја Шекулара“, који, како каже, долазе у његову канцеларију да се распитују о чему се ради, јер од бомбардовања СРЈ Шекуларци су, наставља он, дневно „мало-мало“ имали „ватрене окршаје са косметским Албанцима који су им харали шуме, не презајуц́и чак ни од убистава дрвосјеча на територији Црне Горе“.
Предсједник МЗ Велика Маринко Бошковиц́ не крије забринутост због договора владе у Подгорици са Приштином, због којег би граница са тзв. Косовом могла бити помјерена ка Чакору. Провео је овдје читав живот, радец́и у општини Плав.
За Спутњик каже да је евидентно да преовладава „нека збуњеност код Величана“. О расположењу овдашњег становништва делом говори и табла на улазу у село на којој је поред назива места Велика неко дописао „Србија“.
Према речима Бошковиц́а, изјаве власти, „о демаркацији „метар за метар“ створиле су такву конфузију да су Величани збуњени“. „То су границе између Србије и Црне Горе. Ако предсједник Владе Марковиц́ каже да је 85 одсто грађана било против признавања Косова, значи — то су границе Србије“, каже Бошковиц́.
Он додаје да се ради о авнојевским границама које су потврђене у Бечу 2015. године и да Величани остају при томе „да се те границе признају“.
„Дио грађана је збуњен што се нико из Владе није обратио да каже да нец́е бити помјерања граница које су установљене Бечким споразумом. Такође, Харадинај је добио изборе на рачун границе. Међутим, нас интересује једино то што је Вујановиц́ ’на трку‘ покушао да потпише неки Анекс споразума са Тачијем, о чему јавност није знала о чему се ради“, каже Бошковиц́.
Бошковиц́ додаје да би било апсолутно непојмљиво да се граница помјери ка Чакору, напомињуц́и да су у селу Бјелуха уз границу налазе имања, пашњаци, куц́е и гробови Величана, и да су тамо живјели Пауновиц́и, Стешевиц́и, Гојковиц́и… Опраштајуц́и се са Бошковиц́ем, питамо се хоц́е ли након поновне демаркације имања тих људи осванути у тзв. држави Косово.
