Pročitaj mi članak
Драган Ђоговић
Какво су мишљење имали Немци деведесетих година а какво имају данас о Србима и српској политици уопште? Одговор на то и још на понешто је овај хронолошки резиме, – резултиран мојим интегрисаним суживотом и спознајом кроз обилну и перманентну приватну и пословну комуникацију са Нијемцима, различитог друштвеног слоја широм Њемачке, у којој претежно боравим већ пуне двије деценије.
Кренимо редом.
Почетком несрећног грађанског рата у бившој Југославији , сви немачки и многи остали европски западни медији, подстакнути директивама својих политичара, започели су на сва звона свјесно и намјерно обмањујући своје властито јавно мијење, страшну расистичку, лажну и вјешто програмирану антисрпску пропаганду.
Живот и рад Срба “гастарбајтера“ у јеку тог времена у Немачкој, преобразио се муњевито у стадијум несношљиве психичке тортуре и презира на све што је српски знак и предзнак имало, на сваком њиховом кораку..
Накнадном придошлицом српских избјеглица из ратних подручја, појачало је додатно до максимума узаврелу кулминацију.
Немци нису могли препознали и схватили стварну поенту свог целокупног информативног јавног сервиса, у њиховој антисрпској пропаганди, из разлога што је за њих тај систем до тада заиста важио за објективан и независтан фактор информисања.
Подлегнути и “обрађени“ обманама својих политичара, буквално су слепо веровали свим лажираним медијским извјештајима, о политичком и ратном стању на терену у тадашњој Југославији.
Тиме су њиховој свијести Срби приказани и импренгирани у веома негативном контексту.
Тако се то ето одвијало деведесетих година, – али Немци не би били Немци да незнају да читају између редова.
Наредним временским периодом у информацијама са којима су били пропагандно кљукани цијело то вријеме, они коначно уочавају извјесну дозу нелогичности у свему томе, и почињу схватати и склапати полако свој сопствени мозаик о цјелокупним ратним и трусним догађајима у истинској форми одвијања..
Мишљење о Србима је почело рапидно да се мијења, из тоталне негативе у позитивнију пројекцију, иако су поред свега тога њихове Владе и информативни сервиси наставили својим зацртаним колосјеком са пропагандном машинеријом., одржаној и до данашњих дана.
У години 1999-ој агресорским нападом НАТО-а на Србију, знатно њемачко јавно мијење овај пут нијје одмах подлегло започетим обманама о новонасталој кризној ратној ситуацији.
Предспостављали су са разумом, да све то што тадашњи министар Шарпинг, Влада и медијске куце поново јавно сервирају, не одговара адекватном реалном стању.
Они попримају од почетка “прикривени и неиспољени“ респект и симпатије према српском народу, који се у њиховим очима додуше са извјесном дозом зависти, храбро и одважено успротивио западном освајачком империјализму бранећи своју територију.
Разлог за пасивну реакцију на те догађаје, у којима је војно учествовала и њихова земља, објашњава њихов национални флегмански менталитет.
Немци кад их се нешто не тиче понашају се по њиховој симболичној устаљеној узречици: “ Дас ист ницхт унсер Биер“ – што у преводу значи “То није наше пиво.“
О том пиву ћемо опет мало поново пар редака касније.
У новије вријеме Немци оцјењују српску дипломатску политику меком, комичном и не продуктивној у одбрани својих виталних држаних интереса, док српске политичаре сматрају за велике бесрамне и како сами кажу: “Арсцхкриецхер зу дер ЕУ“ – у смислу преведено: “они који се увлаче ЕУ у дупе.“
За “губитак“ Косова и Метохије окривљују поред Американаца, Албанаца, ЕУ и знатним дијелом српску политичку елиту, док се српском народу са уважавањем још увијек чуде на неисцрпној вербалној борби, под свим недаћама и тешким околностима у којима се налази.
Да је однос њемачке дипломатије оштар и нимало пријатељска према Србији, то им је апсолутно јасно и није им баш по вољи, не из разлога да суосјећају или имају грижу савјести према Србима, него што је политика њихове земље између осталих и у овом случају идентична ставовима и политици америчке дипломатије, чију директиву послушно и слијепо слиједе, – и на то нису ни мало поносни.
Вара се онај ко сматра да Нијемци већином подржавају америчку спољну политику.
Немцима је у бити сасвим свеједно, која њихова политичка партија има Власт у Њемачкој. Они гласају на парламентарним изборима из грађанске дужности и тренутног расположења и воље којој партији ће дати свој глас.
Немачка унутрашња и вањска политика је деценијама у суштини скоро увијек иста, и не одскаче од учвршћене шеме, без обзира која политичка партија већински влада а која је у опозицији.
Европска унија која се данас гуши у економским и политичким проблемима, има увијек неку шансу и варијанту да исплива из тог загушљивог карусела, све док Немац не покрене незадовољан уздигнутих песница протестни марш по градским улицама.
Док још имају радна мјеста и финансијску могућност да могу да иду на њихов традиционални “светињски“ годишњи одмор, и конзумирају одређену мјесечну количину њемачког пива – нема бојазни да ће се то десити.
Уколико ипак дође једног дана до тога, да то себи не могу више да приуште, онда “кукула ти мајка“ – збогом Европо!
