Прочитај ми чланакКузмaновић зa "Вијести" о скоку сa 9.205 метaрa без кисеоникa
“У групи су сви носили кациге, сем заставника Кораћа и када су искочили, свима су визири тренутно били залеђени”.
Када се упалила зелена лампица, њих 12 потрчали су до отворене рампе у репу „Aнушке“, како падобранци тепају „Aнтонову“ AН 26. Скок у бијели амбис и у историју услиједио је непуну секунду доцније – при брзини од око 500 километара на сат и спољној температури од чак минус 50 степени Целзијуса!
Ове слике не блиједе у сјећању Ненада Кузмановића (50) из Београда, једног од најпознатијих и најуважаванијих падобранаца на просторима бивше Југославије, иако је прошло више од 12 година. Тог 12. маја 2004, група од 12 искусних падобранаца Војске Југославије (ВЈ) и МУП-а Србије коју је тада Кузмановић предводио као потпуковник ВЈ, скочила је са 9.205 метара висине без употребе кисеоника, што групно никада прије, а ни послије њих нико није покушао. Овај скок и даље је незванични свјетски рекорд.
Сада пензионер, Кузмановић је недавно боравио на црногорском приморју и обилазио пријатеље, међу њима и Баранина Бенка Краља у чијој је „Паралији“ за „Вијести“ евоцирао успомене на овај јединствени скок.
У његовој падобранској књижици уписано је преко 3.500 скокова, почев од 1990. када је као млади потпоручник ЈНA, родом из Бијељине, на свој захтјев из Подгорице прекомандован у Ниш у чувену 63. падобранску бригаду у којој је постао и вођа славног такмичарског тима „Небеске видре“.
Фото: Приватна архива
„Када сам из бригаде отишао у управу авијације, дошао сам на идеју да оборимо стари државни рекорд од 8.190 метара из 1994. у којем сам такође учествовао. То је била висина искакања, а рекорд се по ФAИ правилима мјери дужином слободног пада. Био сам тада вођа „Небеских видри“ и почетком 2004. на припремама на Копаонику, са нама је био и један старјешина „Кобри“ који се спремао да освоји неки врх на Хималајима на који се до тада нико није попео. Рекао сам му у шали, „скочићемо изнад тебе и Монт Евереста“, прича Кузма, како га зову познаници.
Војном транспортеру AН 26 плафон лета је „по књижици“ био 8.350 метара, пилот потпуковник Зинаид Ибраковић, чувени Ибра, рекао је Кузмановићу да се „не сјекира“, да ће авион олакшати максимално, узети горива минимално и скинути са „Aнушке“ све што је непотребно, чак и радио-станице,“јер је био важан буквално сваки килограм“.
„Гарантовао ми је да ћемо прескочити Хималаје. Тако је и било, полетјели смо са Батајнице у непознато након двомјесечних припрема да избјегнемо хипоксију – недостатак кисеоника који доводи до смрти. У хипербаричним коморама смо се спремали да у ваздуху издржимо читава три минута без кисеоника, до висине од 5.000 метара на којој је могуће нормално дисање. Дисали смо кисеоник у авиону, нисмо могли да вјерујемо да је Ибра пребацио висину“, наставља Кузма.
У групи су сви носили кациге, сем заставника Радослава Кораћа који је „имао бриле и мараму“, вјеровали су да, како пише у декларацији, визири кацига неће заледити. Међутим…
„Како смо искочили, свима су визири тренутно били залеђени, ништа нисмо видјели. Пред вама је све бијело, и ја сам као и сви остали почео да гребем визир мислећи да је лед са спољне стране, али, био је изнутра, од кондезације. Непријатан осјећај, страх од судара при великим брзинама, срећом, кад се одледило на око 4.000 метара и када смо „прогледали“, све је било у реду. Наредио сам да се падобрани отварају што ниже, Кораћа и покојни Џими Јандрић су пустили да им аутомати одраде испод 600 метара. Кад смо се приземљили, на Батајници опште одушевљење, шампањац… Људи данас скачу и са те висине, али, имају кисеоник, и никад не скачу у оволикој групи . Ми можда нисмо давали акценат да је то заиста био подвиг у свјетским размјерама, колеге из других армија нису могли да вјерују шта смо урадили“, прича Кузмановић.
Саговорник „Вијести“ је постао пуковник у 38. години живота, отишао у пензију четири године касније, 2008. У међувремену, наступио је као репрезентативац Војске Србије на Војном свјетском падобранском првенству у Индији.
Каријеру пуну куриозитета тамо је допунио још једним – у Индији је био једини пуковник такмичар. Најмања висина са које је скакао била је 150 метара.
Фото: Приватна архива
„Ту се не носи резервни падобран, нити се има времена да се о било чему мисли, то је још увијек безбједна висина. Прије пар година на Европском првенству у скоку на циљ у Русији, домаћини су бацилли цијели налет са сто метара, како су се напунили падобрани, они су након три секунде већ били на земљи“, додаје Кузма.
Захваљујући њему, формиран је падобрански клуб “Aрхистратиг” који окупља ветеране 63. Падобранске бригаде са свих страна, и који организује Балкански скок пријатељства, манифестацију на којој скачу падобранци из свих бивших југословенских република, али из Русије, Белгије, Бугарске, Грчке, Кипра, Шпаније, Италије… Управо је на прошлогодишњем Балканском скоку пријатељства, који је окупио падобранце из 12 земаља, дошло до још једног Кузминог рекорда-у једном дану, из једног авиона искочио је са оцем и са сином.
„Мој отац је такође био официр, на служби у Бијељини почео је да скаче јер је то био услов да изађе са једном инструкторком падобранства. Направио је тада 11 скокова, а онда имао скакачку паузу дугу 55 година. Лани му кажем, „Ћале, ајде да скочимо нас сва тројица из једног налета, то би био риједак призор“, и очекујем да ћу морати да га убјеђујем, кад он мени каже „Кад треба да будем на аеродрому“. То је било касно поподне, дошао је ујутро, дошао је и мој син Милош, на опште одушевљење свих присутних смо то урадили“, прича Кузма.
На крају разговора за ”Вијести”, Кузмановић се присјетио и авантуре са генералне пробе обарања рекорда 2004. која се слободно могла наћи у филмском серијалу „Умри мушки“. Дан уочи Светог Василија, каже Кузма, навукли се облаци, па је навигатор умјесто на батајничку војну, бацио падобранце посред сурчинске цивилне писте.
„Одмах сам видио у слободном паду- нема двије писте, ту је округла зграда музеја ваздухопловства, и онда још већи шок- на прагу писте авион на полијетању! Бјежали смо од “Луфтханзиног” авиона, пролетио је на неких стотину метара испод нас. Ми доскачемо на почетак писте, кад око нас искачу жандарми са откоченим ”хеклерима”, мисле- нападају терористи! Ми вичемо “наши смо”, они “Види, и српски су научили“, закључује Кузма.
Са „Небеским видрама“ освојио све што се може освојити
Породични амблем породице Кузмановић је свакако падобран-скаче и Ненадова супруга, син је изразио жељу да настави са скакањем, још само сестра да скочи. Кузма у каријери није имао отказ падобрана, само је на једном такмичарском скоку имао самоотварање резервног падобрана, но, то је прошло без икаквих проблема.
Са „Небеским видрама“ је освојио све што се могло освојити у СРЈ, СЦГ и у Србији, а падобранство га прожима непрестано и у цивилном животу-истог дана, када је увече на својој Хонди “Шедоу” дојездио у Црну Гору, имао је у јутарњим сатима скок са пријатељима на Лисичијем Јарку у Београду.
Мотоциклистичка кацига му је она коју приликом скокова носе руки “десантники”, а на мајици му је грб легендарне “Шездесет треће”…
