Прочитај ми чланакНовинар Небојша Радошевић се за ВИЦЕ (VICE) Србија присетио 1998. године, када је 41 дан провео у заробљеништву терористичке ОВК.
Небојша је отет у октобру ’98, у данима када је Србија за длаку избегла бомбардовање НАТО снага, после жестоких ратних дејстава у августу и офанзиве српских снага безбедности на целој територији покрајине.
foto: flickr
Након доласка Вилијама Вокера као шефа Верификационе мисије ОЕБС-а, долази до експресног повратка албанских побуњеника на друмове и пунктове широм Косова.
У једној години нестало осморо људи из српских медија
Радио сам као ратни репортер током сукоба на Косову, 1998. и 1999.године за Радио Б92. У неких годину дана сам редовно одлазио у Приштину, заједно са малобројним домаћим и многобројним страним извештачима. Нас неколико са „Деведесетдвојке“ смо имали ту обавезу и привилегију да из минута у минут извештавамо српско јавно мнење, које је живело у медијском мраку Милошевићевог режима — о томе шта се заиста дешава на Косову, присећа се Даниел Букумировић, аутор приче о Небојши Радошевићу.
У тих годину дана на Косову је нестало осам људи из српских медија. Шесторо никада није пронађено, а двојица колега су се спасли.
“Био је 18.октобар, а пошто је мојој жени сутрадан био рођендан, изашао сам у град да јој купим поклон. Иначе тог дана није требало ни да радим, иако сам знао да стиже прва делегација ОЕБС-а према мировном споразуму који је потписао Милошевић. Ипак сам одлучио да правим колеги фото-репортеру Кићи Добричићу друштво на задатку. Ишли смо да аеродрома, али је ОЕБС делегација каснила. Пошто је баш тада почело повлачење војске и полиције са терена у касарне, одлучили смо да обиђемо рејон приштинског аеродрома и снимимо где се сада налази полиција. Било зачуђујуће мирно на Косову тих дана, тих првих дана након споразума. Испоставило се да смо се мало занели у вожњи службеном југо флоридом и на путу ка селу Седларе налетели на већу групу униформисаних Албанаца. Њих 15 је стајало поред пута са пушкама, зауставили су нас, легитимисали. Испитивали су нас на српском језику и понашали доста пристојно. Извели су нас из кола, склонили са пута и везали нам руке и очи. Убрзо су нас ставили у ауто и одвезли у то село Седларе које петнаестак километара од центра Приштине. Укупно смо били заробљени 41 дан, од чега 20 дана у том селу. Првих 10 дана смо били у одвојеним собама, у напуштеној згради Дома здравља, након чега су нас спојили у исту собу“, навео је Радошевић.
Каже и да је био уплашен, али и миран јер је схватио да је наступило примирје, да постоји политички споразум, те да никоме не иде у прилог да двоје новинара страда.
“На крају се испоставило да је тако и било. Да је био неки други тренутак отмице, питање је како би се све завршило. Поред примирја, ствар која ми је можда и највише спасила главу је моје презиме, односно мој отац Драган Радошевић. Још првог дана када ми је у том селу локални албански командат узео личну карту, прво што је питао било је – ‘Шта је теби Драган Радошевић?’ Ја сам одговорио да ми је то отац, а он – ‘Ти, Радошевићу, немој ништа да се секираш’. Мој отац је био легендарни фудбалер, капитен Приштине, а касније и тренер тог клуба. Био је јако поштован и вољен и код Срба и код Албанаца“, истакао је Радошевић.
ПРИШТИНСКИ МЕДИЈИ ДЕМАНТОВАЛИ СЕБЕ: Нема српске војске на граници https://t.co/D0WMQNiRrw
— СРБИН инфо (@srbininfo) June 4, 2018
Ипак, није прошао без тортуре.
“Четвртог дана је упала код нас једна екипа од њих четири-пет, са једним од команданата ОВК. Не бих сад могао да их препознам, јер у том тренутку већ нисам имао ни наочаре. Тај главни је ушао у собу, врло агресивно, викао је, стрпао ми је цев од Томпсона у уста, па ставио на око, па опет у уста…терао ме да вичем УЧК показујући на грб на униформи. Мало је рећи да је било то све непријатно. Свашта ми је прошло кроз главу, чак сам помислио у једном тренутку помислио – Хајде, опали човече, боље и то, него да ме кољеш. Онда се одједном смирио, насмејао, питао ме како сам, да ли ме неко дира, оставио ми цигарете и изађе. Чуо сам га да је потом испред причао са неким на српском, али не знам са ким. И оде. После пар дана добили смо чисту гардеробу и цигарете што су нам послали породице преко Међународног црвеног крста. И то ми је био знак да се око нас нешто дешава“, навео је Радошевић.
