Прочитај ми чланак
Некада смо месец јул обележавали као почетак борбе против окупатора, а данас немамо антифашистички празник. Потребан нам је нови Дан устанка. Оружани отпори у бившим републикама били заправо побуне Срба.
Топли јул, који смо деценијама славили као месец устанака, и ових дана је подгрејао чињеницу да држава Србија, упркос великим жртвама против немачких и других окупатора у Другом светском рату, званично не прославља почетак оружаног отпора.
То што су представници једне од партија владајуће коалиције, СПС, 7. јула учествовали у обележавању 72-годишњице антифашистичке борбе у Србији, само је поново отворило полемике о томе да ли би чувени догађај у Белој Цркви заиста требало да славимо као дан устанка или се тада заправо одиграо злочин у којем је један Србин из политичких мотива убио другог.
После петооктобарских промена, Дан устанка у Србији 7. јул је укинут као празник, а очекивало се да ће тачку на случај ставити и пресуда Окружног суда у Шапцу. Она је рехабилитовала двојицу жандарма, које су комунистички херој Жикица Јовановић Шпанац и Цветин Солдатовић упуцали на сеоском вашару у Белој Цркви. Претресањем догађаја, докумената и пропитивањем сведока стигло се до доказа да на „Дан устанка“ нису убијени окупатори, већ недужни представници тадашњег државног система. И да Жикичин чин није био херојски, него братоубилачки.
– Србија би требало да успостави нови Дан устанка, али га је тешко одредити с обзиром на то да су поделе између четника и партизана и даље снажне. Чињеница је да су у самој Србији, устанак против окупатора подигли и партизани и Југословенска војска у отаџбини, као и да се партизански и четнички одреди нису сукобљавали све до пред крај 1941. године. Чак је било и заједничких акција – објашњава историчар др Драган Петровић.
Логичније би било да је за обележавање почетка устанка изабрано ослобођење градова, као што су Лозница, Краљево или Крушевац, сматра Срђан Цветковић из Института за савремену историју.
– То су биле борбе у којима су заједно учествовали и партизани и четници. Наравно, то није одговарало новим властима – каже Цветковић. – Убиство у Белој Цркви је био непланирани инцидент, који је касније од стране новог режима из политичких разлога добио велики значај.
Историчар др Момчило Павловић истиче да антифашизам не може да се пришије искључиво једном покрету или вођи, већ да је у питању антифашизам народа.
– Можда би добар датум за Дан устанка био 27. март када је дошло до ерупције антифашистичких осећања, како комуниста, тако и монархиста. Додуше, сам догађај је по многима био и непромишљени чин, али је ипак послао недвосмислену поруку да српски народ не прихвата фашизам – каже Павловић.
Комунистички режим у бившој Југославији поигравао се чињеницама и када су у питању остали јулски устанци у бившим републикама.
То што су Срби подигли устанак против усташког режима у Србу 27. јула 1941. данас не спречава државу Хрватску да овај датум обележава као Дан антифашизма у Хрватској. Недавно је покренута и иницијатива да 27. јул поново постане државни празник у најмлађој чланици ЕУ.
Дан устанка је и даље званични празник у Словенији, док се у БиХ не слави, иако се ове године навршава 70 година од битака на Сутјесци и Неретви. У Црној Гори Дан устанка 13. јул се данас слави као Дан државности, јер је на овај датум 1878. године на Берлинском конгресу призната независност Књажевине Црне Горе.
– Сви устанци у бившим југословенским републикама, изузев оног у Словенији, углавном су били антифашистички покрети српског народа, а не хрватског, муслиманског или црногорског, како се то касније интерпретирало. Јер, управо су Срби били највише угрожени окупацијом стране војске, али и од марионетских творевина на његовом етничком простору као што је НДХ. У Црној Гори се српски народ масовно одлучио на устанак баш 13. јула, само дан после проглашења марионетске владе под Секулом Дрљевићем на Цетињу – истиче Драган Петровић.
Према речима саговорника „Новости“, западно од Дрине устанак против НДХ и организованог државног геноцида који је она примењивала према српском народу, букнуо је и раније, још у мају месецу, али је у јулу добио додатни замах паралелно са бруталношћу и масовношћу усташких злочина.
– Важно је истаћи да западно од Дрине самоорганизовање српског отпора против усташког геноцида у многим случајевима није имало идеолошку одредницу. Устаници су и у каснијим фазама рата често лавирали између партизана и четника.
Практично све до капитулације Италије септембра 1943. Чак и на територији послератне СР Хрватске већи део партизанског покрета су чинили етнички Срби. Слично је било и у осталим републикама – поручује Петровић.
Нажалост, улогу српског народа у антифашистичким устанцима последњих година фалсификују и поједини западни историчари.
– Стручни историчари у Европи знају истину, али постоје и они попут Жорж – Мари Шенија, првог амбасадора Француске у Загребу, а затим и високог представника ЕУ за Мостар. Он је 2002. године објавио научни рад са ставом да је, „супротно традиционалном уверењу у Француској како су Срби изнели на Балкану и Први и Други светски рат, највећи део партизана заправо био из Хрватске и Босне и Херцеговине и да су етнички партизани најчешће били Хрвати, Босанци и Југословени“. Управо због тога наша држава мора да промовише све релевантне историјске податке о Другом светском рату, али и да посвети већу пажњу датумима који обележавају нашу борбу против фашизма – закључује Петровић.
(Новости – А. Палић)
