Сви смо макар једном чули фантастичне приче и пожелели да радимо у условима које својим запосленима омогућава једна од највећих светских компанија “Гугл“. Међу стручњацима светског гласа који раде у једној од најпознатијих планетарних фирми нашао се и један Србин, Београђанин Александар Родић (29), младић који је својим трудом и радом, после неколико еминентних компанија, завршио међу одабранима у “Гуглу”!

Успех се не ствара “преко ноћи”, па се тако ни Александров није десио брзо. Имао је среће да након завршене Више електротехничке школе 2006. године добије стипендију за колеџ. О својим почецима он у ексклузивном интервјуу за Телеграф каже:

– У Београду сам завршио смер за аудио и видео-технологије, након тога радио сам годину и по дана у Србији. Мало сам се бавио веб-дизајном, као “фрееланцер”, а онда одлучио да наставим студије. Имао сам срећу да ме приме на “Саваннах цоллеге оф арт анд десигн” у Џорџији. Добио сам позамашну стипендију, на основу мог претходног рада . Тамо сам студирао визуелне ефекте, факултет има добар кадар, најсавременију опрему и, што је најважније, имају веома добре везе са индустријом. То значи да компаније као сто су “Пиксар”, “Елецтрониц артс”, “Дреамwоркс”, “Епл”, “Гугл” и други долазе врло често да причају са студентима и одаберу најбоље за праксу у њиховим компанијама.

Млади Београђанин је прву праксу добио већ након друге године студија у “Електроник артсу“, компанији која је један од водећих светских дистрибутера видео-игрица.

– У компанији сам имао прилике да се покажем у индустрији електронских игара. То је било фантастично искуство. Вратио сам се на колеџ и наставио да учим све и свашта. Следећег лета добио сам још једну праксу у овој компанији.

НАЈЛЕПШИ ПЕРИОД У ЖИВОТУ

Као најлепши период у свом животу наводи шест месеци које је провео у “Пиксар анимејшн студију“. Тамо се одушевио Калифорнијом, што је и допринело његовом каснијем пресељењу у ову америчку државу.

– У “Пиксару” сам имао шансу да радим пола године са најталентованијим техничким директорима у тој индустрији. Упознао сам пуно пријатеља. “Пиксар” се налази у Сан Франциску, граду који сам заволео. Након ове праксе добио сам чак и понуду директора “Дизнија”, али сам је одбио јер сам желео да наставим школовање и добијем диплому да би касније лакше пронашао посао – објашњава он.

Ово се испоставило као мудра одлука, јер је колеџ Александра убрзо послао да проведе један семестер у Хонк Конгу.

– Замолили су ме да одем у Хонг Конг и завршим један семестер. За то време требало је да урадим рад за њихову галерију, што сам и учинио. Била је то видео-инсталација са медузама, врло сложен технички пројекат који је привукао много пажње у Хонг Конгу, између осталог запазили су га и људи из “Гугла”.

УПОЗНАВАЊЕ СА “ГУГЛОМ”

Родић је тада први пут имао контакт са “Гугл криејтив лебом”, где је провео три месеца на пракси.

– Од “Гугла” након праксе нисам добио понуду да останем и радим за њих. Међутим, добио сам понуду од компаније чувеног режисера Џоржа Лукаса “Лукас артс”, где сам провео годину дана. Било ми је лепо, али сам схватио да не желим да радим у индустрији видео-игара. Врло је напорно, ради се и по 12 сати, а то ми није изгледало здраво на дужи рок. Након тога поново стиже понуда од “Гугла”, од људи са којима сам већ сарађивао. Данас ми је један од њих цимер, а са осталима се виђам, играмо игрице, излазимо заједно. Људи у компанији су врло млади, моје годиште или мало старији.

“У “ГУГЛУ” ЈЕ ВЕДРО, АЛИ “ПИКСАР” ЈЕ НЕСТВАРАН”

Сви смо чули толико сјајних прича о условима за рад које имате у “Гуглу”, као и о позитивном духу који влада… Да ли је стварно тако, шта се теби највише допада?

– Тачно је све што сте икада чули. Оно сто ми се највише свиђа код “Гугла” је ведра и позитивна атмосфера. Људи су пријатељски настројени, увек спремни да помогну, нема негативних осећања, зависти и сујете коју можете срести на другим местима, тога тамо скоро да нема. Услови за рад су феноменални. Не могу да замислим боље.

Ипак, судећи по његовим речима, након првог сусрета са “Пиксаром”, који га је у потпуности одушевио, “Гугл” га и није толико фасцинирао.

– Први пут кад сам ушао у “Пиксар” то је било нестварно – атријум са огромним стакленим кровом, велики ресторан, окружен си људима из целог света. После, кад сам дошао у “Гугл”, било је лепо, али не као кад сам први пут крочио у “Пиксар”. Морам да признам да сам се мало размазио.

ПОСАО ИЗ СНОВА

– Јесам веровао у себе, али нисам се много надао да ће баш моја апликација бити међу 10 или 20 одабраних у 10.000 апликација. Шансе су му биле мале, али сам имао среће да су моји радови били нешто што је њима било потребно у том тренутку.

Александар није сигуран колико поред њега има наших људи који раде у компанији “Гугл”.

– Кад сам први пут дошао у “Гугл” упознао сам једну нашу породицу која ради у компанији. Има људи свих националности.

Александар је у Америци већ четири и по године. Каже да воли свој живот у САД и да је једна од ствари које га држе “преко баре” управо мноштво могућности које му ова земља пружа, посебно у његовом послу. На колеџу је успео да се уклопи и стекне пријатељства и људе са којима је и даље у контакту. Каже да људе не цени по њиховој националности, већ их бира по томе колико му и да ли пријају.

Дружи се са нашим људима, али не превише. Српска заједница у Сан Франциску је велика и доста затворена, а испричао нам је и анегдоту на ту тему:.

– Једном сам дошао у српски бар са својим пријатељима Американцима. Пришла ми је једна наша девојка и питала ме ко су ми ти људи. На мој одговор да су то моји пријатељи Американци, она је са чуђењем рекла: “Дружиш се са Американцима?!”- кроз смех нам прича наш саговорник и истиче да је ваљда то нормално с обзиром да су у тој земљи.

Данас Александар Сан Франциско сматра својим другим домом, иако у њему нема његових старих пријатеља, породице, пса и мачке. Носталгију успева да одржава на разумном нивоу и истиче да се она годинама не продубљује, иако у Србију успева да дође само једном годишње. Ипак, жеља за повратком, мада не скоријим, постоји.

– Највише сам везан за пријатељства, сва моја родбина и пријатељи су у Србији. И све оно уз шта сам одрастао. И, да, стварно бих волео да имам могућности да се вратим овде и надам се да ћу то и моћи у будућности. Одувек сам гајио наду да ћу се једног дана вратити и започети неки свој бизнис, али не у неком скоријем периоду.

Да ли можеш да упоредиш живот у Србији и Америци?

– Могу. И у Србији може веома лепо да се живи. Много мојих пријатеља овде лепо живи, дефинитивно не може да се заради као тамо, али са друге стране овде је живот много јефтинији. Не могу да кажем да је на истој равни, али се помера набоље. Долазим овде на сваких годину дана и сваки пут кад дођем имам утисак да је ситуација мало боља, без обзира што већина људи каже да је никад горе и поручују ми да се не враћам. А и овде код вас у редакцији Телграфа је као у “Гуглу”, сви нешто радите и лепо вам је – закључује наш саговорник.

(Телеграф, Милица Радовић / Фото: Марко Тодоровић)

Oznake: gugul, posao, Srbija, Srbin