Прочитај ми чланак
(Вечерње новости)
Након одлуке да се Лазар Крстић, дипломац са Јејла, ангажује као министар финансија, ова америчка високошколска установа нашла се у жижи домаће јавности. Није непознато да се српска памет расула свуда по свету, а један од њих је и Милан Стоиљковић (37), који је на постдокторском усавршавању на престижном универзитету и бави се истраживањима у области неурофармакологије.
Милан је дипломирао на Медицинском факултету у Нишу са просечном оценом 10. Током студија био је стипендиста градских и републичких фондова за талентоване студенте. После основних студија две године је провео на усавршавању у САД, на Универзитету Илиноис у Чикагу, где је реализовао један део истраживања своје докторске тезе. Од 2006. године ради као асистент на катедри за Фармакологију са токсикологијом Медицинског факултета у Нишу, где је стекао и титулу доктора медицинских наука. Сада је на плаћеном одсуству.
Помозите рад Србин.инфо! Да и даље останемо независни, српски, православни, анти-глобалистички сајт.
– Након две године проведене на Универзитету Илиноис вратио сам се иако сам имао могућности да останем и изградим академску каријеру. Међутим, дочекала ме је сујета, или неразумевање оних који одлучују на факултету. Али указала се нова прилика да наставим да се бавим истраживањима у областима које ме примарно занимају и за које сам се определио, а то су неуронауке и фармакологија, односно лечење обољења нервног система – прича Милан.
ВИЗА ЗА АМЕРИКУ
– Виза за оба моја одласка у САД био је мој ЦВ – каже Милан. – Ни први пут када сам био у Чикагу, а ни сада, нико из наше земље ме није слао на усавршавање, нити сам овамо долазио по неком од програма размене. Оба пута сам сам себи стварао прилике да дођем, а све због жеље за усавршавањем.
Позив да дође на Јејл за њега је представљао велику привилегију, али и изазов.
– Овде сам део тима који у сарадњи са једном америчком фармацеутском кућом ради на развоју лека против Алцхајмерове болести. За ову болест још не постоји адекватан лек који би спречио њен настанак или макар успорио развој, а од које, према најновијим проценама, у свету болује око 36 милиона људи – појашњава овај перспективни научник.
Читајући коментаре на вест о доласку Лазара Крстића у Србију стекао је, прича, утисак да су људи код нас исувише песимистични, чини му се да су престали да верују да ће се нешто променаити и да ће ствари кренути набоље.
ПЕТ НАУЧНИХ ПРОЈЕКАТА
За изузетан успех на студијама и у научном раду Милан је више пута награђиван. Досад је био истраживач у пет научних пројеката. Објавио је више од 50 радова у реномираним научним часописима. Коаутор је и двају универзитетских уџбеника. Члан је Њујоршке академије наука и америчког Друштва за неуронауке.
– Та апатија и дефетизам је нешто што је на мене оставило најјачи утисак. Можда тога нисмо ни свесни док не погледамо ствари са дистанце. Тренутно ми је тешко да размишљам о повратку, али ја нисам дошао овде са намером да се никада не вратим – каже Милан. – Заиста желим да се ситуација код нас промени, верујем да је то могуће и свакако бих волео да и лично на неки начин допринесем.
Милан нам преноси да на Јејлу професори, без обзира на углед или позицију, не показују сујету нити спутавају млађе колеге које почињу академску каријеру.
– Код нас то још увек није тако, што потврђује и моје лично искуство. Након завршеног факултета, и поред тога што сам био студент генерације, нисам могао да се запослим у свом граду пуне две године, зато сам први пут и отишао. Када сам се вратио и докторирао, онемогућено ми је да напредујем иако сам испуњавао све услове. Објашњено ми је да сам још млад и да немам довољно искуства да будем биран у звање доцента. Међутим, то „скромно“ искуство које имам било је довољно да ме професор са Јејла позове да будем део његовог тима.
