Прочитај ми чланакИнститут за вирусологију, вакцине и серуме Торлак последњих месеци је постао "врућа" тема у јавности - са Русијом је договорена производња вакцина Спутњик В против коронавируса, у плану је и изградња погона за прављење кинеске Синофармове вакцине, а најављена је и хитна градња Центра за секвенцирање генома у непосредној близини Торлака који би пратио мутације вируса, као и Био кампуса који би представљао проширење самог Торлака.
О овим актуелним темама, могућностима производње вакцина против короне, као и најављене четворовалентне вакцине против грипа, али и могућностима да Торлак поново постане стратешка установа од националног значаја, за еКапију говори Мирослав Стајић, дипломирани биолог, специјалиста медицинске микробиологије са паразитологијом.
Наш саговорник је човек који је читав радни век провео на Торлаку, где је радио као шеф Одељења за дифтерију и шеф Одељења за комбиновање бактеријских вакцина, а аутор је и производње серума против отрова змија на Торлаку 1993. године
еКапија: Пре неколико дана стигла је потврда да ће ускоро почети производња руске вакцине Спутњик В на Торлаку, а паралелно су стизале и најаве званичника за производњу Синофармове вакцине у Србији. Какве су по вашем мишљењу могућности за производњу обе ове вакцине у Србији?
– Спутњик В је вакцина нове генерације, такозвана векторска вакцина, код које су аденовируси носиоци генетског материјала вируса. Ту технологију су развиле велике фармацеутске куће у свету и Торлак није до сада то радио, али ју је могуће савладати уз услов обуке кадрова и формирања нових производних погона, јер та векторска технологија је захтевнија од производње класичних вакцина. Са те стране, нама који смо упућени у ток производње вакцина, делује помало невероватно да су сви ти услови испуњени за овако кратко време, а чудно је и што о томе изјаве даје министар за иновације, а не струка и Агенција за лекове. Јер, производња вакцина, а потоготово оних које Торлак до сада није производио, изузетно је сложен процес који захтева ангажовање читавог Института, а пре свега мора да буде под назором државне агенције за лекове, не само у Србији, него и у читавом свету. Са друге стране, када је реч о производњи класичних вакцина каква је Синофармова, Торлак већ има ту технологију и већ смо могли да је направимо, на Институту.
еКапија: Хоћете да кажете да имамо капацитет да правимо вакцину попут Синофармове, сами?
– Да, и то смо могли и морали да урадимо још пре годину дана. Објаснићу: код класичних вакцина технологија производње вируса је иста без обзира о којем је вирусу реч – да ли је то вирус инфлуенце, параинфлуенце или коронавирус. Торлак је већ радио разножавање вируса инфлуенце на пилећим ембрионима, а Кинези су Синофарм радили на култури ткива, односно ВЕРО-ћелија. То се ради тако што се умножени вирус одвоји од културе ткива или пилећих ембриона, инактивише се одређеним супстанцама, а затим се провери имуногеност, нешкодљивост и сви остали параметри вакцина. Дакле, готово никакве разлике нема. Притом, Торлак има чак и Одељење за производњу културе ткива, још га је др Брана Кесеровић осмислила и верујем да је на Торлаку сачувана та технологија производње културе ткива. Што значи да смо могли и на култури ткива да размножимо коронавирус, с обзиром да струка каже да се инфлуенца боље развија на пилећим ембрионима, а коронавирус на култури ткива. Да се стартовало одмах, могли смо још пре годину дана да направимо вакцину против коронавируса, на Торлаку, без ичије помоћи, са нашим сопственим капацитетима.
еКапија: Тврдите, дакле, да смо могли своју вакцину против короне да направимо још пре годину дана?
– Наравно. Ми с том вакцином каснимо сада већ годину и по дана. Производња је требало да се покрене чим је букнула епидемија у Кини, већ тада је требало да се стартује с тим, а не да се праве шале на рачун вируса. У свету постоји дистрибуција свих вируса, бактерија и гљивица. У САД имате фирму АТЦЦ за колекцију култура сојева од које поручите сој који вам је потребан, за мале паре, а могли смо и од Кине да га поручимо.
еКапија: Шта је по вама разлог што то нисмо урадили?
– Очигледно је да није постојала воља, стратегија и визија, држава није била спремна за епидемију, а ни Торлак није био оспособљен, није било искусних кадрова који знају шта се дешавало крајем прошлог и претпрошлог века. Даћу вам конкретан пример како се то раније радило: 1976. године букнула је велика епидемија инфлуенце у САД, са новим сојем који је назван Њу Џерзи. Тада, Торлак и Југославија су били спремни да је дочекају. Добили смо сој и за 6 месеци направили вакцину против њега. Направили смо 150.000 доза, али епидемија је стала и ми смо вакцину расходовали и бацили. Али понета је да смо могли, да смо имали одговор на епидемију. Држава је била спремна. А не као сада, да се чека и да се шегачимо са вирусом. Највећи проблем који Торлак сада има, мада не и једини, јесте недостатак искусних кадрова, али и визије и стратегије.
Последњих 20 година, од октобарских промена и увођења либералног капитализма, сматра се да не мора све да се производи у земљи, већ је много јефтиније да се увезе, па да се узме провизија.
А производња имунобиолошких препарата, производња серума и вакцина је препозната још пре 150 година као војностратешки пројекат сваке државе. Крајем 19. века ми смо у том смислу зависили од Аустроугарске и Немачке, малтене добијали хуманитарну помоћ од њих, али је наше војно руководство послало стручњаке на обуку у Париз и Беч како бисмо покренули сопствену производњу вакцина и серума. Дакле постојала је стратегија и визија да држава не сме да зависи од увоза и помоћи других држава. Тако је и формиран имунобиолошки центар у Нишу и покренута производња серума против беснила и вакцина против туфуса, паратифуса, колере и против великих богиња.
Торлак је до пре 20 година био међу водећим произвођачима серума и вакцина у свету. До 2000. године смо имали производњу свих вакцина које су биле обавезне по закону, као што су вакцина против дифтерије, тетануса, великог кашља, дечије парализе, тифуса, паратифуса, колере. Међутим, та стратегија либералног капитализма и опуштања у смислу да не мора све да се производи, да може да се увезе и да је чак и јефтиније да се увезе, проузроковала је да се полако један по један погон гаси, а последица је и губљење технологија и корака са светом. Јер, велики произвођачи у свету су диктирали нове услове, скупу технологију, и мали то нису могли да прате тако лако. На крају у Торлаку није било ни воље ни жеље, стручни кадрови су одлазили услед пада стандарда и губитка перспективе.
еКапија: Да се вратимо на Синофармову вакцину и место будуће производње у Србији. Према првим најавама, погон за производњу правиће се негде у околини Београда, помињао се Лазаревац, мада је премијерка Ана Брнабић једном приликом изјавила и да је могуће да ће погон бити у склопу Торлака?
– Рекао сам већ да Синофармова вакцина може да се производе у погонима Торлака, и то без прављења нових погона, јер то није нова технологија, стара је више од 60 година. Притом, не само да је могуће, већ је и неопходно да се производи на Торлаку. Не можете тек тако да дислоцирате један погон, јер производња вакцина захтева велику подршку читавих служби које диктирају обезбеђење и осигурање квалитета, контролу процеса производње унутар института, техничку подршку, надзор оближње Агенције за лекове која надгледа производњу у балку, у финалном лоту, да би производ био безбедан и имуноген. Дакле, није све само ствар Торлака, Агенција за лекове мора да проверава сваки производни корак и да документацијиом докаже да је производни процес ишао беспрекорно. Знате, то све је мало незгодно обезбедити у Лазаревцу.
Притом, ако је неопходно да се гради нови погон, а по мом мишљењу јесте за производњу Спутњика, а не за Синофарм, на самом Торлаку постоји око 4.500 хектара земљишта на којем се тренутно налазе штале за коње и слични објекти који могу да се руше, а исто тако, у непосредној близини Торлака, у Јајинцима, Институт има 7-10 хектара употребљиве земље, где је такође згодно градити нове погоне који би онда лако били повезани са Торлаком. Али и на самој локацији Торлака има сасвим довољно простора да се направи и нови погон, као и да се користе постојећи капацитети, и што је главно, да се користи логистика. То је најјефтиније решење.
еКапија: Уз све поменуто, председник Србије Александар Вучић у априлу је најавио и производњу четворовалненте вакције за грип на Торлаку. Како гледате на могућност реализације ове најаве?
– Наши стари, искусни епидемиолози са којима сам причао о томе, сматрају да таква вакцина више ствар престижа светских фирми, које желе да покажу да могу да направе и четворовалентну вакцину за грип. Већина наших стручњака пак сматра да четврти сој који се убацује у вакцину нема великог значаја за инфлуенцу, те да је и тровалентна већ „префорсирана“. Она садржи један тип вируса Б који је за епидемиологе мање значајан, и два вируса типа А који су значајни за инфлуенцу, с тим што је један тип А сваке године исти, а други тип се фебруара, марта одређује од стране Светске здравствене организације са референтном лабораторијом у Лондону, као тип који ће те сезоне да циркулише у свету и онда се он убацује у вакцину. Дакле, неопходно је направити бар тровалентну како ваља.
еКапија: Кад већ кажете „како ваља“, ту тровалентну вакцину против грипа, ТорВаxФлу, која је, како је објављено у децембру 2019, произведена као прва вакцина против сезонског грипа направљена на Торлаку после 15 година, пратиле су прошле године критике јавности, с обзиром да је предвиђена само за популацију од 18 до 65 година?
– Ми који смо живели од Торлака и још увек живимо за Торлак као кућу у којој смо провели читав радни век, сумњамо да је она уопште и направљена, с обзиром на то колико је поступак њене производње био „тајновит“. Ми нисмо знали ни за почетак те производње, ни њен ток, ни набавку материјала. Најава да је направљена стигла је одједном и то нас је све збунило, а додатно и изјава да није намењена људима изнад 65 година, којима је најпотребнија. А прављење вакцине против грипа је процедура која траје. Тип Б вируса инфлуенце почиње већ у јануару да се производи за текућу годину, јер се он најтеже производи, и прави се месец до месец и по дана, у зависности од количине вакцина која ће се правити. После тога лабораторија из Лондона одлучује који ће тип А вируса за дату годину бити актуелан и шаље га крајем фебруара или почетком марта. Тада већ мора да се стартује са производњом два А типа вируса грипа који иду у тровалнетну вакцину. То је такође захтевна производња и мора да се заврши најкасније у јуну. Затим се ради провера сваког типа понаособ у самој вакцини – да ли имају добар титар, имуногеност, нешкодљивост сва три типа вируса, и у јулу се комбинују типови да бисте напрвили комбиновану вакцину. У августу вакцина мора бити готова и затим се узорци проверавају путем интерне контроле на Торлаку, па се шаљу Агенцији за лекове и раде се кључни тестови готове вакцине, односно поново тестови титра антигена, имуногеност и тестови нешкодљивости. И тек тада се вакцина разлива. Кад се има све то у виду, јако је чудна ситуација – пуф, објавите ођедном да имате вакцину.
еКапија: Каква је генерално будућност Торлака када је реч о производњи вакцина, али и серума, и коју би производњу Институт могао да обнови?
– Кад су у питању бактеријске вакцине којих се нисмо дотакли у разговору, тренутно се производе вакцине против дифтерије и тетануса. Међутим, тешко је да се обнови некадашња производња већег броја вакцина, јер смо заостали у технолошким поступцима за производњу кључних компоненти вакцина. Ту пре свега мислим на производњу пертусис вакцине, односно вакцине против великог кашља, где смо ми остали на старој технологији целоћелијске пертусис вакцине, а свет је отишао на ацелуларни ниво. Притом, у свету су већ произвели и ацелуларну вакцину против хемофилуса инфлуенце Б, па затим инактивисану вакцину против дечје парализе на култури ткива, као и петовалентну вакцину против дифтерије, тетануса, великог кашља, хемофилуса инфлуенце Б и полиа. Ми то не можемо сада. Држава би требло да уложи заиста велика средства, а и да уложи, немамо кадрове, а они се не могу тако лако направити. Они морају да се обуче, али и да им се пружи перспектива, како после обуке не би отишли у свет.
С друге стране, можемо да производимо серуме животињског порекла, али и хуманог, без великог улагања. Потребна је само добра воља, технологију већ имамо. Серум против отрова змија Торлак већ производи, од 1993. када смо морали да самостално развијемо и покренемо производњу под санкцијама у рекордном руку, јер другог избора нисмо имали, нико није смео ни могао да нам га прода. Сматрам да можемо да га производимо и у већем обиму јер ту технологија није напредовала, ми је имамо и само треба да је одржимо и проширимо.
Исто тако, можемо да производимо и серум против тетануса хуманог порекла, јер смо то већ радили у сарадњи са Заводом за трансфузију крви и Војномедицинском академијом. У серум су иначе готова антитела, за разлику од вакцине која је антиген, и он се даје приликом повреда, а користи се и у војној стратегији, као ратна резерва.
еКапија: За крај разговора, можете ли да прокоментаришете и најаве да ће се у склопу проширења Торлака градити студентски Био кампус за биоинформатику, биотехнологију, биодиверзитет и биомедицину, а у непосредној близини и Центар за секвенцирање генома? Колико ће то помоћи да се Торлаку врати „стара слава“, као једној од свега 10 установа те врсте у свету?
– Градња Био кампуса је стара идеја која постоји још од шездесетих и седамдесетих година прошлог века. Торлак је тада био изолован и отуда идеја да он постане један свеобухватни државни центар за биоинжењеринг, за имунобиолошку производњу и за генетски инжењеринг, све на једном локалитету. Зато је седамдесетих поред Торлака пребачен Фармацеутски факултет, да буде наслоњен на Торлак и на Агенцију за лекове, а затим је у комшилук премештен и Центар за генетски инжењеринг, односно данашњи Институт за молекуларну генетику и генетски инжењеринг. Сматрам да је и данас то добра идеја и драго ми је што је држава то опет покренула, јер је неопходно да се све те институције повежу и да сарађују. Другачије не можете пратити напредак технологије који намећу светске фирме као што су Пфизер и Модерна, које имају капитал као читав Балкан и у чијим бордовима данас седе највећи светски стручњаци који одлуке доносе буквално преко ноћи. Да би се пратио, па евентуално и достигао тај ниво, непоходна је визија и државна стратегија. Узмите за пример БиоНТецх који је било мала лабораторија за генетски инжењеринг, која је радила на проналажењу генске терапије за лечење карцинома. Али кад се појавила корона, досетили су се да ту своју технологију могу да искористе за прављење вакцине против короне, и у рекордном року су је направили, јер су имали већ разрађену технологију, али што је најважније, имали су визију, у коју су после новац уложили велики амерички донатори.
Није немогуће да и ми са нашим знањем и искуством направимо нешто слично, али само ако, уз неопходну подршку државе, будемо имали визију и стратегију. Торлак мора да буде војностратешка установа, што је и био последњих 100 година, јер производња имунобиолошких препарата, серума и вакцина је за једну државу од стратешког, националног значаја. Гледајте то овако: можете ви да купите муницију из Кине која је сигурно јефтинија него да је производите у Србији, али морате и да одржавате своје фабрике које су од војностратешког значаја. А производња серума, вакцина и лекова јесте војна стратегија.
