Примарни разлог драстичног опадања броја становника у Србији и реалне претње да ћемо за два века нестати као нација у матичној земљи су пуста села. Од укупно 4.079 таквих насеља, 1.200 је у фази нестајања, а у 86 одсто опада број становника.

Између два последња пописа, 2002. и 2011. године, број становника у Србији смањен је за 311.000, што је управо број за који се у истом периоду смањио број житеља села. Просечна старост сеоског становништва је 43,1 година, а Бистрица код Нове Вароши знатно одскаче и од овог, ионако високог, просека.

– У селу је свега троје деце која ће наредних година кренути у школу, и ту је, бојим се, крај. Са једва 300 сталних становника, просек старости је 50 година, а у селу има 80 закатанчених кућа. Исту судбину доживеће наредних година још око 150 старачких домаћинстава – каже Радован С. Главоњић, мештанин Бистрице.

Истраживање Бранислава Гулана, члана Академијског одбора за село САНУ и Научног друштва економиста Србије, чији подаци су уједно и званични државни, показали су да у 50 села нема више ниједног човека, а у 550 села има мање од 50 становника. Избројао је 50.000 празних кућа и још 150.000 у којима нико не живи.

ЈЕДАН ЈЕ МАЧКАТ

Негативном тренду, са изузетком Мачката, није одолео ни туристички моћни Златибор на територији Чајетине, општине са највећим буџетом у Србији по броју становника. Својевремено развијени Љубиш, који је 1991. имао 869 житеља у 273 куће, две деценије касније бројао је 513 душа у 209 домова. Овде сада живи 450 људи, углавном старих, а број основаца за последње четири године са 60 се свео на 30.

– Скоро 13 година живим сам, немам никога осим две синовице. Из мог засеока Смиљанско Брдо до продавнице има пет километара, и да ми није кућне неге из Чајетине, која ме обилази једном седмично и доноси намирнице, умро бих од глади. Када сам 1955. отишао у војску у Љубишу су биле 23 девојке за удају, а сада су три. Имам 70 ари ливаде, нудим бесплатно свакоме ко хоће да покоси и тера сено, али нико се не јавља. Старији умиру, ово мало младих спрема се да оде – прича Бошко Смиљанић, 84-годишњак из Љубиша.

Подаци Бранислава Гулана кажу да у 200 села нема ниједног становника млађег од 20 година. Редак изузетак суморне слике српских села је Мачкат под Златибором. По попису из 1991. бројао је 698 глава, а двадесет година касније 892. Овде се годишње заљуља 40-45 колевки, отприлике толико се и оплаче покојника. Умире старији свет, новорођени подмлађују старосни просек, а очекује се да ће за коју годину бити више рођених него умрлих. Притом, Мачкат је село из кога се не одлази, а разлог је развијено пршутарство.

– Много се ради, али се и добро живи. Цела породица се бави занатом који сам наследио од деде, а сада томе учим и своју децу. Не само да се овде деца рађају, него не познајем ниједан млађи пар који има мање од двоје деце. Притом, не памтим када се одавде неко одселио. Школа и дечји вртић су сваке године све пунији, пут ка свакој кући је асфалтиран, село осветљено – наводи Душан Стојановић, пршутар из Мачката.

ЦРНЕ ПРОЦЕНЕ

Поражавајућа статистика нас очекује после новог пописа, а на то упућује податак Центра за демографска истраживања Института друштвених наука, по ком Србија тренуто има 6.850.190 житеља, а 2011. имала је 7.186.862. Све ово, каже Бранислав Гулан, последица је замирања села.

– У Србији сваке године више умре него што се роди, близу 40.000 становника. Дакле, нестане по једна варош величине Неготина или Бачке Паланке. Претпрошле године рођене су 64.763 бебе, што је мање него 1914. Ако се настави тим темпом, да се више умире него што се рађа, Србија 2225. године неће имати својих житеља – каже Бранислав Гулан, члан Академијског одбора за село САНУ и Научног друштва економиста Србије.

Карта у једном правцу

Подаци о демографској слици Србије још су алармантији, каже Бранислав Гулан, што се његова математика заснива само на односу рођени-умрли, и да у њу није урачунато 30-35 хиљада грађана који сваке године оду из Србије са картом у једном правцу.

– Од 1991. до 2012. Војводина је изгубила 110.000 становника, Шумадија и западна Србија 180.000, а јужна и источна више од 200.000. Црна Трава, Мајданпек, Неготин, Рековац и Варварин су најдрастичније осетили пад наталитета и изгубили највећи проценат становништва. Сем Београда, Новог Сада и Ниша, са становништвом не кубуре општине са већинским бошњачким и албанским живљем. Да би се нешто значајније променило, потребно је да прође 20 до 30 година. Све ово говори да смо изгубили битку за села, а сад преостаје борба за варошице које нестају – наводи Бранислав Гулан.

Извор: Србин.инфо

Ознаке: Мачкат, наталитет, породица, Србија