Pročitaj mi članak
Сећам се да смо једном остали и без цигара, и без пара. Да не беше позна јесен и кишурина, умотали бисмо ми измрвљеног сувог лишћа, па пушили, али ни тога.
Режали смо једни на друге, остављени на стражи у Малом Зворнику, нервозни као керови.
Кад је стигло следовање хране, а добродушни возач, старији водник, извадио бокс сарајевске „дрине“, као да нас је сунце огрејало кроз ону дринску тмушу и невиђелицу.
Сапатник се звао Фуад Селимовић, из Вишеграда, или негде из околине, ко ће га сад знати. Још имам слику: нас двојица са танџарама крај расходованог тенка, запатрљили цигаре, распојасали се ко најгора банда, а на полеђини пише – „Мом брату и саборцу Милану, ФУ-ДО“.
Често га се сетим, и распитујем где год могу: где је, жив ли је, претече ли крваво гротло деведесетих где су се спискови за стрељање правили према националности?
Нема одговора ни са једне стране, па ни после овог лудила у Рајловцу, где су Србин и муслиман буквално стрељани, а да убица личне карте није ни тражио.
Понекад смо Фу-до и ја чежњиво гледали ка прозорима куплераја преко пута касарне, буљили у светла иза црвених завеса и сањали влажне снове, онако загорели ко војнички казани и одсечени од цивилизације.
– Јој, јаране, да ми је умочит… – хуктао је док му је цигара висила с отромбољене доње усне.
– Ћути… – рекох.
Споро су се вукли ти стражарски дани, са скотом од каплара, зидара некуд од Вараждина кога смо сањали да умлатимо као кера. A онда су долазиле ноћи и речи капетана из Шапца који нас је за вукојебину припремао причама о покољу стражара кад су седамдесетих упале усташе.
– Ђе нас под лампу ставише, јебо ја оног што је ово смислио! – пенио је Фу-до док смо шеткали као на стрелишту.
Не знајући, наравно, да нас је капетан само плашио, и да никаквих усташа седамдесетих у Малом Зворнику није било, нити покоља стражара. Ето, чисто да се не опустимо.
Знао је добри Фу-до и да плане.
– Хахаха, ћуј, „брат од стрица“! Шта ти то значи, болан, па то ти је ваљда ћаћа! – клиберио се, говорећи како је то у Босни, јасно и просто – рођак.
– Немаш ти појма, ти си глупи Босанац – одговорих му, а онда на мене полете наоштрен војнички ашовчић и видех Фуада бесног и црвеног као рак.
Богме сам бежао добар комад касарне док се није смирио и одустао. A после, јаране, ко да ништа није ни било: треси се на стражи, дели цигаре, куни каплара-зидара, број дане…
Знаш како ти је кад последњи пут изађеш кроз касарнску капију: размене се телефони, обећа се оно „кад наиђеш кроз Чачак“, „а ти кад кренеш преко Вишеграда“, а онда животи крену својим токовима, стигну неке друге муке, и заборав.
Скоро сам заборавио Роберта и Aдријана из Загреба, лудог Ћустовића из Мостара, Брдарића из Сарајева… Aли, ни са једним од њих нисам делио последњу цигару, нити зверао у црвене прозоре куплераја.
Aрмину и Недељку, као и у оној држави неприродно утеране у једну војску, џихадиста није дао прилику да забораве један другог, послао их је заједно у смрт, али ни заједно просута крв Србина и муслимана неће, бојим се, помирити два народа која су четири године кидисала један на други.
Остале су само лепе успомене и лоши куплераји.
Извор: Вести онлајн
