Прочитај ми чланак
фото: Дарко Јовановић
У Члану 13 Закона о народнијем школама у Књажевини Црној Гори из 1907. стоји: „Ђеца наших држављана која стално живе у Црној Гори морају походити државну или приватну српску народну школу…“ У члану 26 пише: „У основној школи уче се ови предмети – 1. наука хришћанска, 2. српска историја, 3. српски језик…“….
Појавила се прича да постоје црногорски Срби, босански Срби, хрватски Срби и ко зна какви Срби. У суштини је реч о једном народу – Србима. У земљопису Краљевине Црне Горе, који је имао четири издања (прво 1893, а последње 1911) између осталог пише:
„У Црној Гори живе све сами и чисти Срби, који говоре српским језиком, а има их око 300.000. Већина су православне вере, а има нешто римокатоличке и мухамеданске вјере, али треба знати да смо сви српског поријекла и српске народности. Црном Гором влада Краљ Никола Први из славне српске породице Петровић-Његош… Осим Црне Горе има још српских земаља у којима живе наша браћа Срби. Неки су као ми слободни, а неки нијесу, него су под туђином. Сваки Србин у Црној Гори дужан је познати и љубити своју цјелокупну домовину – све српске земље у којима живе наша ослобођена и неослобођена браћа Срби“.
У односу Србије и Црне Горе разлике су само у државности. Реч је о два историјска исходишта подједнако српске државности, а не и два етнолингвистички, верски и културно различита народа. Црногорци се могу повезивати са Зетом и Дукљом у државном смислу. Зећани и Дукљани нису етнос, баш као што ни Црногорци нису етнос, с тим што Зечани и Дукљани нису ни нације, јер у средњем вијеку немамо нације. Не постоји народ Зећани, већ народ који живи у Зети, феудалној држави.
Приликом проглашења Црне Горе за краљевину 28. августа 1910. године, краљ Никола каже следеће:
“Свјестан славне улоге ових наших страница у историји српскога народа за време моћних краљева и господара негдашње Зете, колијевке славних Немањића …, ја одобравам … да се обнови старо краљевско достојанство мојој држави … ја примам краљевско достојанство тврдо увјерен да ће све Велесиле са благовољењем поздравити, поред једне Краљевине у Српском Подунављу, ову другу у Српском Приморју …, а Словенство и сви Срби као једно још више јемство за опстанак и бољу будућност Српских племена .”
Сам Краљ Никола, на кога се позивају Црногорски сепаратисти је написао Црногорску химну ‘Тамо онамо’ где се само спомиње Српски род…. Слава Црне Горе – то је слава цијелог српског народа, јер Црна Гора на првом мјесту припада Српству, и све њене жртве за Српство су принесене…” (“Глас Црногораца”, 21. март 1910, Цетиње).
Марко Ђукановић, председник Црногорске народне скупштине, предлажући проглашење књаза Николе за краља, 1910, рекао је, уз остало:
”… Зна се, да је прва српска држава Светога Краља Владимира никла на простору данашње Црне Горе. Зна се, да је Зета била колијевка Немањића и остала мила њихова ђедовина, са повластицама, којима се истицала измеђуосталих страна пространога Царства Душанова; зна се, пошто је српско пропануло Царство, да се зетски Господар Иван Црнојевић није покорио злој судбини осталога српскога народа, него се склонио у ове зетске планине, и тако основао Црну Гору, која је вјековима водила јуначку борбу, да сачува ову посљедњу стопу српске земље, и зна се, да је на њој сачувала до наших дана посљедњу искру српске слободе и независности…” (“Глас Црногораца”, 15. август 1910, Цетиње).
Сваки се Црногорац дичио именом Србин, вјером православном и својом златном слободом. За ове три велике светиње Црногорац је живио, борио се, гинуо и сваке муке и невоље љуте подносио. Лажни научници који тврде да је српство Црногорцима наметнуто од стране Србије, не знају или не желе да знају да је први српски национални програм настао управо на Цетињу, а написао га је Свети Петар Цетињски, који се позива на формирање Славено-српског царства, које би укључивало Црну Гору, Херцеговину, дјелове Далмације и Босне, а који би се након коначног ослобођења Србије ујединило у једну српску државу. Тај исти владика пред борбе на Мартинићима и Крусеву говори да у „нама српско срце куца и српска крв тече“, а Црногорце назива „српским витезовима који нису вични своју постојбину остављати“.
Дакле, српство у Црној Гори представља аутентичну националну мисао. Томе у прилог иде и Законик књаза Данила Петровића, где у парафу 92 стоји да „Иако у Црној Гори нема никакве друге народности до једино Српске и никакве друге вјероисповјести до православне источне, то ипак сваки иноплеменик и иновјерац може слободно да живи и иста права имати као сваки Црногорац или Брђанин“. Из овога се недвосмислено види да Црногорци и Брђани припадају српскоме народу.
На првом попису који је обављен у Књажевини Црној Гори 1909. нема изјашњавања по етничкој категорији, односно, становништво се изјашњавало о вероисповести и језику. Према том попису, у Црној Гори краља Николе, 94,38 одсто становништва чинили су православци, а српским језиком говорило је 95 одсто становништва. Да би се схватило да су православци, заправо Срби, треба знати и тадашњи црногорски устав. У Уставу који је усвојен 1905. Црна Гора је дефинисана као држава српског народа све три вере, односно православне, муслиманске и католичке.
О Црној Гори још мало. Њу су ослободили од Турака Срби Далмације, што никад нисмо могли прочитати у литератури Југославије. Да се само потсетимо да је Србија 1913. г. управо из разлога обнављања историјско-државног права Српства својом послатом артиљеријом круцијално помогла војсци Црне Горе да ослободи древну престоницу средњевековне црногорске државности – Скадар као и да је Црна Гора 1914. г. објавила рат Аустро-Угарској након аустроугарске објаве рата Краљевини Србији, а све зарад освештења његошевског завета ослобођења и уједињења васколиког Српства (али никако не и стварања икакве Југославије са римокатоличким и подмуклим Словенцима и Хрватима)…
Свако ко је интелектуално бистрији исмева Милова четири разреда основне школе и причу о црногорском језику. Којем је Американцу пало на памет да прекрштава енглески у амерички, или Швајцарцу да прави швајцарски?
Нико жив не користи та њихова три слова, то је специфични изговор речи само у старој Црној Гори, не можемо од сваког сеоског говора да правимо језик. Онда је писац Јеврем Брковић, који је основао невладину организацију и назвао је Дукљанска академија, а није успео да заврши ни фризерски занат, прогласио да је Вук Црногорцима украо језик. И то није приметио ни Његош, ни лингвисти, него несвршени фризер Јеврем Брковић.
Оно што су традиционални Црногорци уз највеће жртве непоколебљиво бранили пред навалом Турака, Млечана и Аустријанаца, сада некакви модерни Монтенегрини хоће сами да пониште и да прогласе грешком и лажима. НИКАДА није постајала Црногорска нација,нити ће постојати. Постоји држава Аустрија, али не постоји Аустријски етницитет, нити Аустријски језик. Нема Баварског народа,нити Сицилијанског.
Шта се то трајно пореметило у свести потомака јунака Мојковачке битке, како су и зашто толико омрзли своје суграђане исте вере и порекла (а о онима из Србије и да не говоримо) није лако разумети. Данас у Београду живи више Црногораца, него у самој Црној Гори, а као стално су угрожени од Србије,толико им је лоше са Србијом. Оно што су урадили комунисти на челу са Милованом Ђиласом и сада Милом Ђукановићем, само је последња фаза четиристогодишњег разбијања српства у Црној Гори. … ..Кад Бог хоће неког да казни, он му најпре узме памет…..
ЦРНА Гора и Србија, српство и црногорство, „два ока у глави“, па разрок братски поглед
Теме старе, а у новије време актуелизоване. „Чешљају“ их, најчешће зарад дневнополитичких интереса, партијски челници којима они који су се школовали за учење прошлости, чешће квазиисторичари, сервирају „чињенице“. Најчешће оне које треба да „докажу“ да је Црна Гора одувек своја, самобитна и довољна, да са Србијом и српством готово и нема никаквих историјских, националних, па и културних веза. Иде се дотле да појединци тврде да Црногорци и нису словенског порекла!
Појединци кажу да Његош никада није био Србин, нити српски писац, јер он у то време, забога, није имао довољно свести о националној припадности?! Нови творци нација покушавају ретроактивно да опамете Његоша и да му кажу да је он само Црногорац. Његош јесте био Црногорац и то није спорно, али свакако и највећи српски писац као Црногорац:
„Име ми је Вјерољуб, презиме ми Родољуб, Црну Гору, родну груду, камен паше одасвуду. Српски пишем и зборим, сваком громко говорим: народност ми србинска, ум и душа славјанска“.
Данас ви можете рећи да сте Црногорац и да браните црногорску нацију, али се ваш дједа сигурно изјашњавао као Србин и бранио српску нацију. Србски Његош и Србска Гора су постојано бивствовали све до комунистичког преотимања власти у Југославији 1944.−1945. г. Одмах након рата, тј. ни читаво пуно столеће од Његошеве смрти, антисрбска Комунистичка партија Југославије је етапно, здушно, систематски и подло спроводила предратну партијску идеологију и политику на растурању Српства, а одвајање наводно етничких Црногораца од етничких Срба је била само једна карика у низу антисрбских потеза војно-политичке врхушке КПЈ. Постепено је велики део житеља Црне Горе добровољно прихватио овакву политику не пружајући скоро никакав отпор и пре свега не чувајући свој сопствени и прађедовски образ јер су им образи били од ђонова, а душа опортунистичка што најбоље говори о каквом се соју људи радило и још увек ради.
ИСТИНА НИЈЕ РОБА СА КОЈОМ СЕ МОЖЕ ТРГОВАТИ!
Црногорци и међусобно ратују око тога шта је српско, а шта црногорско, јер један део народа и даље не одустаје до свог српства.
Тако су недавно мештани пљеваљских села Вруља и Љутићи, поносни на своје српско порекло, оптужили црногорску влат да им отима језик, протерује свештенике, краде и прекопава им српска гробља.
Сељаци су протестовали јер су стећци са сеоског гробља однети на Цетиње по налогу Министарства културе и Народног музеја.
Мештани тврде да стећке нису досад дирали ни турски освајачи, фашисти, ни усташе….
Међутим, након слома комунизма и разбијања Југославије 1990.-тих овај сој људи је још здушније и са још већом мржњом наставио да пљује по свему што је србско, а количинска маса овог соја се стално повећава. Црна Гора и Црногорци су апсорбовали Србију и касније од ње направили своју највећу колонију која као таква функционише све до данас.
Ови црногорски исељеници су као браћа били примљени у Књажевини Србији, ни као први, а ни као последњи. Многи од њих су у Србији и остали да раде и живе, а многи су се докопали и државних функција и угледног места у друштву. Међутим, за разлику од Србије, у родним Његушима владике Његоша данас у ресторанима нема хране и пића за Србе.
Овде је, иначе, потребно нагласити једну битну чињеницу а то је да Србска православна црква није никада постављала не-Србе на положаје својих митрополита/владика нити је икада иједан митрополит/владика не-Србин служио Србској православној цркви. Да Његош није сматран Србином не би ни могао да буде на положају црногорског владике у оквиру Српске православне цркве што је он засигурно и био. Службени назив православне цркве у Црној Гори, прије 1918. године, био је Црногорска митрополија (раније Цетињска митрополија), у неким документима и Црногорска црква.
И била је аутокефална (са диферентним прекидима). И славила је Св. Саву још од периода Ђурђа Црнојевића (погледати ‘’Пасхални циклус Ђурђа Црнојевића’’, у издању Матице Црногорске, 1994.), преко Петра Првог (погледати ‘’Грлицу’’, календар црногорски за 1835. годину), до краља Николе (погледати Државни календар Књажевине Црне Горе, за просту 1907. годину), итд.
У вријеме постојања аутокефалне Црногорске митрополије, истовремено, није постојала ниједна аутокефална црква која је у свом имену имала српски национални предзнак. Црква у Кнежевини (Краљевини) Србији звала се Београдска архиепископија, која је до 1830. године била под ингеренцијом Грчке цркве, а од 1879. године је постала независна. Она је имала ингеренције над православним народом у Краљевини Србији. Карловачка митрополија (која се такође у каталогу Цариградске патријаршије не назива Српском, већ Карловачком), је имала ингеренције над православним становништвом у Аустро-Угарској.
Дакле, аутокефална Црногорска митрополија је, без обзира на своју канонску независност и припадност држави Црној Гори, у ”идеолошком” и сваком другом смислу била српска (као и сама држава). Дакле, не србијанска (односно, у служби друге државе, већ српска, у националном смислу). Стога је сасвим јасно да црногорски предзнак у њеном имену није имао национално, већ државно (географско) значење.
Митрополија је до средине 19. века била најважнија институција на овим просторима.Тада је уступила примат држави, али тиме није завршила своју историјску улогу. Историја не зна да је Епархија Црне Горе, која је имала скоро увек само по једног епископа, икада и одкога тражила аутокефалију, нити јој је то икад ико канонски дао, па зато није је ни имала. …
Црногорска православна црква настала је 1993. године, а званично је регистрована тек седам година касније и то у полицијској станици. Кад Бог хоће неког да казни, он му најпре узме памет…
Кад год неко почне да нас напада прво што се запитам да није случајно из категорије „бивши Србин“. Категорија слична издајнику, само много више острашћена, изгубљеног духа, изгубљене душе, без могућности да се спасе. Покушавајући да докаже да припада нечему и да је нешто што није, не бира средства да успе у томе. Једино што успева је да као и сваки бескичмени гмизавац пуже кроз живот без шансе да се подигне на ноге. Напоменуо бих оне историји добро познате: јаничари, усташе …
Историја у њима није пронашла ништа људско, ништа што би их чинило вредним. Покушавајући да обману друге једино успевају да обману себе, изгубивши дух до те мере да се не могу звати човеком. Временом су само сем имена „бивши Србин“ додали презиме „бивши човек“. Спаљено срце и похарана душа понизних слуга нових владара, коњушари и извршиоци најпрљавијих и најгнуснијих задатака заборављајући да такве нико не поштује јер ко је једном продао душу продаће је опет. То више није питање. Питање је само када и за колико.. .
