Прочитај ми чланакОзлоглашени Александар Стојановић наставља терор над здравственим радницима дома здравља Палилула.
Домом здравља Палилула, Александар Стојановић управља као концентрационим логором. Овај „доктор“, који јавности још увек није на увид доставио своју диплому, појачаном жестином наставља терор над потчињенима и запосленима.
С претходног радног места директора Дома здравља Барајево није га склонила ни Влада која га је ту довела, ни интервенција из надлежног министарства, ни релевантни инспекцијски ни судски органи, већ солидарност радника који су уличним протестима издејствовали његову смену. Сличну реакцију сада провоцира и од запослених у Дому здравља Палилула.
Своју дужност на новом радном месту започео је тако што се пред колегијумом начелника одељења хвалио прескупом одећом коју носи и познанствима с политичким врхом Српске Напредне Странке. Наставио је забраном употебе електричних апарата за кување кафе у оквиру Дома здравља, упадањем у докторске канцеларије, али и ординације за преглед пацијената без куцања, и успутним кажњавањем запослених одрезивањем дела плате.
Под његовом шестомесечном управом, Дом здравља је напустило 15 радника, углавном лекара. Да би надоместио њихов губитак, Стојановић је из службе за судску медицину довео мртвозорника и поставио га на радно место лекара опште праксе. Паралелно с тим, он је неколицину својих доктора, мимо систематизације, стручне потребе, или правног разлога, распоредио на послове прегледа умрлих и издавање потврде о смрти. Тиме су прекршена не само њихова права као запослених, већ и права стотина њихових пацијената на третман код својих изабраних лекара.
Логорашку атмосферу у овој некада угледној здравственој институцији продубљује и затворска „дисциплина“ коју Стојановић настоји да заведе. Последњи у низу чинова терора над запосленима прети да засени све претходне. Наиме, ради се о креирању својеврсних „црних листа“ запослених на основу директорове перцепције њихове „корумпираности“. Овај метод застрашивања без преседана је у домаћој здравственој пракси новијег времена. Осим чињенице да се ради о случају тешког мобинга, овакво понашање новопеченог директора чини подложним не само дисциплинском и прекршајном, већ и кривичном гоњењу.
Кабадахијско опхођење према својим колегама Александар Стојановић потцртава сталним позивањем на своје везе с премијером Србије, Александром Вучићем. Кад год се осети несигурним у свој ауторитет и кад год пожели да додатно застраши своју тренутну жртву, Стојановић помене Вучића, наводећи како је с њим управо разговарао телефоном, како су се недавно видели, или како ће се ускоро поново срести.
Једно је питање да ли је позивање на личне конракте с премијером довољно да некога аболира сваке одговорности и кривице и оправда сваку његову одлуку, макар она кршила све пословне и моралне норме. То питање тиче се општег стања демократије у Србији, као и принципа правне државе и владавине права.
Сасвим је друго питање оно које се тиче истинитости Стојановићевих навода. Да ли он за свако размештање, одрезивање дела плате, увреду или чин понижавања запослених заиста добија амин, што прећутни, што отворени, премијера Србије, или се ради о човеку који сопствени хир покушава да ојача неоправданим позивањем на ауторитет виши од свог?
Другим речима, зна ли премијер Вучић да се његово име помиње као својеврсни вербални бич којим се без икаквог разлога и без икаквог оправдања, службеног, правног, или етичког, шибају запослени у Дому здравља Палилула? Ако не зна, време је да буде обавештен и да нешто по том питању предузме, у складу са својим многобројним изјавама у којима је потцртавао да се његово име, ауторитет, и углед не смеју користити као фактор страха у спровођењу личних амбиција појединаца који се на њих неосновано позивају.
Мирко Новаковић
