Судбину 40-годишње Радмиле Дрљаче и њене деце: Дражена, Клаудије, Дијане и Немање исписали су рат, злостављање у породици, немар полиције и државних органа… Они данас једу на народном казану. Радмила је од тортуре остала без иједног зуба у глави, са ожиљцима на телу и души.

Живе од 130 евра социјалне помоћи коју троше на плаћање кирије и дажбина за комуналије и струју. За све остало преостаје им дечји додатак од око 60 евра и народна кухиња.

Радмила је родом из Бихаћа, где је одрасла и имала велику љубав Горана Милића, који је погинуо убрзо по избијању рата на чишћењу терена.

 

Смех полиције

– Осим Новице Тончева, председника општине који нам је помогао, сви остали су заказали, од полиције која је штитила крвника ког сам пријављивала и смејала ми се у лице, до служби које су морале да нас изместе и заштите, децу, па онда и мене. Тако је било и 2010. године, када ме је по ко зна који пут крвнички претукао, психички болесну сестру покушао да силује. Пријавила сам полицији, сестру су сместили у Дому за старе у Сурдулици где је и данас, а он није добио никакву пријаву – истиче Радмила.

 

– Забављали смо се, рат је почео априла те 1992. године, заклели се, чим се то лудило заврши, на јесен да се узмемо. Стигла је јесен, Горан је погинуо, а ја сам се седам дана након тога породила са Драженом. Након три месеца под гранатама и боравка у подруму са дететом, успели смо да изађемо из Бихаћа након размене са муслиманским војницима.

– Један наш конвој за два њихова. Стигли смо у Доњи Лапац, у Крајину, одакле смо поново бежали након хрватске „Олује“. Некако сам стигла у Мајка је касније умрла, сестра Гордана се удала у Приједору, Љиљана у Степојевцу код Лазаревца, а ја сам остала са Драженом и болесном сестром Свјетланом, о којој сам водила бригу. Отац је умро још пре рата и био сахрањен у Бихаћу – наводи Радмила.

Ракија за буђење

Њене библијске муке настаће кад крене да живи са човеком са којим ће изродити још троје деце.

– Вратили смо се 2003. године у његово село на Власини, тада је Клаудија имала две године. Био је болесно љубоморан, мислила сам проћи ће га. Када смо се вратили, наставио је да ради по околини и у Сурдулици као мајстор дунђер за све зидарске послове. Пио је све више, литар ракије му је био мера ујутру. Онако крупан, преко два метра висок, почео је да ме туче. А тукао ме је пред децом и болесном сестром крвнички.

– Трпела сам због деце, осим троје које сам му родила, седам пута сам морала да абортирам, а говорио је да ми прави децу како се не бих курвала. А деци коју сам му родила није хтео да да своје презиме, правдајући се да не зна да ли су његова, али је зато узимао њихов дечји додатак и пропио би га одмах – каже Радмила.

Са децом је увек била више гладна него сита. Живели су на Власини Округлици, насељу поред језера. Годинама су јели кромпир, купус, хлеб, млеко је узимала када би одрадила код сељана на Власини.

– Стално смо били гладни, ипак, већи проблем су биле свакодневне батине, а деца су била престрављена. Када би насилник наишао, Немања онако мали одмах би се упишкио – прича Радмила.

Обесићу те

Да се није десио 4. јун 2012. године и тортуре после које је једва остала жива, данас не би била у Врању, подстанар, на народном казану, али безбедна.

– Пошла сам са децом тог 4. јуна на планину, где је његов засеок, да радимо код једне жене на имању. На крају дана пошто није имала новац да нам плати, дала ми је пет килограма сира у пластичној кутији и флашу млека.

 

Астма у аманет

– Клаудија је у 6. разреду, купујем јој лекове, живимо у влази, добила је тешко запаљење плућа, никако дете да опоравим. Дијана је у другом основне. Немањи, који још не иде у школу, купила сам пумпицу, добио је бронхијалну астму – очајна је Радмила.

– Кренули смо да се одморимо кући, а он се јавио да морамо натраг у његово село, под трем. Сусрео нас је на половини пута и наредио деци да иду напред, а ми смо ишли за њим на одређеној удаљености како нас не би видела. Био је обневидео од пића. Одмах је кренуо да ме туче песницама, а оне као маљеви. Онда ми је отео канту са сиром и разбио о главу. Сир је одлетео, а мени је на лицу текла крв. Од тада имам ожиљак.

– Потом ми је просуо млеко по глави, шутирао у стомак, свуда. Била сам модрозелена у телу, посебно по ногама. Ухватио ме је за косу која је била дугачка, обмотао је око руке и вукао ме по земљи можда 300 метара и лајао опонашајући да води пса. Кад ме је довео у близини куће, везао ми је једну руку канапом за дрво. Отишао је по уже јер ми је рекао: „Обесићу те.“ Када је отишао по уже, ко зна како и којом снагом сам успела да одвежем руку и сакријем се у високој трави. Био је већ мркли мрак. Успела сам да побегнем након четири сата трчања, падања и непрестаног плача.

Одлазак по једини оброк у народну кухињу

– Стигла сам до Промаје на Власини, где ме је неко попео у комби и одмах одвео у Сурдулицу, у болницу. Било је четири сата ујутру. Била сам на хируршком и гинеколошком одељењу због тешких повреда, опасних по живот. Тек тада су сви реаговали у Сурдулици, посебно полиција. Он је ухапшен, а потом је добио три месеца затвора. Када сам се опоравила, узела сам децу за руке, стала на раскрсници у Сурдулици, размислила и одлучила да кренемо пут Врања, што даље од места кошмара – наводи Радмила.

У Врању живи под киријом, у старој кућици.

– Шта да кажем, једемо у народној кухињи. Узмем јело, чорбу, паприкаш или пасуљ за нас петоро и хлеб и то је све. Ево, данас чорбуљак. Идем по кућама и радим све што има да се ради. Али, посла нема. Дали су нам добри људи мало одеће и обуће да деца не иду гола и боса у школу. Не могу више. Деца су ми опседнута болештинама и глађу. Једемо једном дневно. Увече сакупим ове мале око мене, легнемо, а она кроз сузе: „Мама, има ли хлеба?“ Ћутим, неме сузе се сливају низ образе. Сви плачемо. Јастук је ујутру мокар од суза – завршава причу Радмила.

(Вести)

Ознаке: глад, породично насиље, сиромаштво