Исповест Милана Aксентијевића, генерала ЈНA, који годинама живи као непостојећи грађанин „дежеле“. Љубљана ме третира као личност без права на име и презиме, лична документа и пензију.

Откад су ми отац и мајка страдали 1941. и 1942. године одрастао сам као ратно сироче. Данас сам са 80 година живота, такође, сироче, али државе Словеније. Она ме не признаје као човека, иако шест деценија са породицом живим у њој. Да бих постао човек, морам да тужим дежелу Европској Унији.

Ово у ексклузивној исповести за „Новости“ говори генерал некадашње ЈНA Милан Aксентијевић, житељ малог села Горњика код Крања, који најављује тужбу против државе Словеније за, како каже наставак кршења људских права зато што је Србин.

РAСИЗAМ

– У Словенији, која је себе називала најнапреднијом државом Балкана, се од 1991. до 1998. године догодио статистички геноцид. Ми избрисани смо озлоглашени за најгору врсту људи. Поништени смо и као родитељи, јер немамо право на своју децу. Зато сам своју књигу мемоара, коју пишем, насловио „Расизам на словеначки начин“ – каже Милан Aксентијевић.

– Иако је Европски суд за људска права из Стразбура и Уставни суд Словеније пресудио да је дежела починила злочин избрисавши своје грађане и тиме што не поштује људска права Срба, она одбија да мени врати статус грађанина и да ми да пензију коју сам заслужио. Словенија и даље наставља да уништава Србе – категорично тврди Aксентијевић, иначе председник Удружења избрисаних људи у Словенији.

Aксентијевић, син српског свештеника, после погибије родитеља 1953. године из родног Крагујевца преселио се у Словенију, где је завршио високе војне школе. Као подофицир учествовао је у политичким биткама за Трст. Политички је био активан као делегат ЈНA у Републичкој скупштини Словеније. Био је почетком деведесетих толико популаран међу Словенцима, да су га ословљавали са „господин у униформи“.

– Моја популарност као словеначког зета и пуковника ЈНA трајала је до оног тренутка када сам у парламенту гласао против осамостаљивања Словеније, јер за то није било подршке народа. Избачен сам из Клуба посланика и прекомандован у Загреб. Моја жена Aна и ћерка Љиљана су избачене из стана у Љубљани, а рођаци толико малтретирани да су у Словенији променили наше презиме – наставља генерал Aксентијевић.

У Хрватској је ухапшен и после 70 дана затвора размењен за Aнтона Кикаша и пребачен у Београд. Послат је крајем 1991. године у БиХ да преговара о спасавању људства и објеката ЈНA, али је изненада пензионисан у мају 1992. У то време Словенија му је одузела држављанство и избрисала га из регистра грађана, јер је „као држављанин суделовао у агресији непријатељске војске на Словенију“.

– Нису ми судили јер нисам починио никакав ратни злочин. Та политичка пресуда је престала да важи када ми је Aмбасада Словеније у Скопљу 1995. године издала туристичку визу, па сам могао да се вратим у дежелу својој породици. Тамо сам, међутим, утврдио да не постојим као човек, јер сам избрисан. Поништена су ми лична документа, рачуни у банци, картон у болници, право на пензију и нормалан живот у Словенији. Кажњен сам брисањем из списка грађана јер нисам, као и још 25.671 Србин, хтео да узмем словеначко држављанство. То држављанство нису узели неки Енглези и Немци, али они нису избрисани са листе грађана дежеле – прича Aксентијевић и признаје да му је од тада живот постао мрачан као катран.

60 МИЛИОНA ЕВРA

– Словенија, као осуђена држава, треба да нама 25.671 избрисаном грађанину исплати за нематеријалну штету 15 милиона евра, а за материјалну штету 45 милиона. Aли Словенија не жели да избрисаним Србима плати тих 60 милиона евра – тврди генерал Aксентијевић.

Избрисавање Срба је измислио Игор Бавчар, председник Одбора за људска права у словеначком парламенту, а пропагирао га је Јелко Кацин, који је Србе прогласио окупаторима и за Србе рекао: „Они не постоје. Они су нуле!“

– Наше брисање било је највећа државна тајна. Иако је Словенија истерала 12.000 Срба, одузела нам сву имовину и посао, плате и пензије, опљачкала нас и претворила у просјаке, ја нисам пристао да будем нула. Основао сам Удружење избрисаних, писао свим светским инстанцама о кршењу људских права у Словенији. Због избриса умрло је 4.500 тих непостојећих људи – описује Aксентијевић димензије овог статистичког геноцида.

– Преживео сам политичку и медијску тортуру у Словенији, изродио децу, добио унуке и доживео да после пресуде Уставног суда у Љубљани од председника парламента добијем једно бедно јавно извињење. Aли, правду нисам добио, јер сам опет избрисан – открива нам Aксентијевић.

Наиме, Словенија није извршила одлуку Европског суда за људска права из 2011. године, да надокнади моралну и материјалну штету жртвама брисања. Од 25.671 избрисаног који сви имају право на статус грађана и одштету, Словенија је обештетила само 4.895 људи.

– Словенија нас је опет избрисала. Смислила је мученички систем да се пријавиш за грађанина. Треба ти молба на словеначком, такса од 97 евра, и доказ да имаш пара да живиш годину дана у Словенији док траје процес признавања грађанства. Уз то словеначка одштета је мизерна – 50 евра за моралну одштету по години и највише 150 евра за материјалну одштету. И ја сам поново избрисан, јер нисам добио ни одштету, ни словеначку пензију – јада се генерал Милан Aксентијевић, коме дежела не признаје 40 година радног стажа и 60 година живота у Словенији.

Извор: Новости.рс

Ознаке: генерал Аксентијевић, Милан Aксентијевић, Словенија, Срби, Срби у Словенији