Pročitaj mi članakRužici Mišković (95) supruzi poznatog posleratnog slikara Dušana Miškovića, stigla opomena od izvršitelja.
Мирољуб са мајком Ружицом Мишковић Фото А. Станковић
Ружици Мишковић (95) супрузи познатог послератног сликара Душана Мишковића, стигла опомена од извршитеља.
Последњи постхумни удар на сликара Душана Мишковића, који је неправедно скрајнут после 1948. године, као русофил, дошао је ненадано ових дана. Мада је умро још 1993, на његово име, на кућну адресу, дошао је предлог за принудну наплату дуга од 6.900 динара за „Инфостан“, плус трошкови услуге јавног извршитеља.
Овај новац, с обзиром на то да је Мишковић преминуо, биће наплаћен принудно, с рачуна његове супруге Ружице, која живи од 22.000 динара мужевљеве пензије. Има 95 година и потпуно је слепа због катаракте. О њој брине син, такође сликар Мирољуб Мишковић (71). И Мирољуб живи од пензије наставника, иако је по професији историчар уметности, ликовни педагог, графичар и сликар. Има и ликовну школу, у којој већ две године има само једног ђака.
Чувени песник Бранко Миљковић био је Мишковићев ђак и пријатељ. Пошто је и Мишковић писао поезију, Миљковић је требало да напише предговор за збирку кад се врати с пута у Загреб. Како каже Мирољуб, с тог пута се никада није вратио, а званична верзија је била да се убио.
– Мој отац је све што је могао оставио овој држави, а услови у којима живи моја мајка су страшни. Тражили смо за њу пре две године накнаду за туђу негу, али нам није одобрена. Ја сам с њом преко дана, овде сликам, али ноћу морам својој кући, у Раковицу. Сваког јутра страхујем како ћу је затећи – каже Мирољуб.
Он се буквално осећа превареним јер се дела његовог оца продају врло лепо на аукцијама, али од њих зарађују други, док Душанова супруга живи у беди.
– Међу тим делима има и доста фалсификата, а питам се да ли се ту можда нашло и нешто од слика које је мој отац даровао држави, која му је обећала легат – каже Мишковић.
Почетком седамдесетих, Душану Мишковићу се веома допао пријем у Смедеревској Паланци, где је имао самосталну изложбу, а посебно је био сентименталан јер му је мајка била из Смедерева. Поклонио је овој вароши 170 слика и склопио са општином и музејем уговор о легату, који до данас није основан. Само су једном, током осамдесетих, организовали изложбу, и то је све.
Душан Мишковић је био један од најбољих предратних ђака у Уметничкој школи Ристе и Бете Вукановић. Предавали су му Иван Радовић, Љуба Ивановић и Никола Бешевић. Прва дела изложио је у Павиљону „Цвијета Зузорић“ још 1935, барабар са својим професорима. За време рата био је, као члан КП, илегалац. У Сокобањи је у време окупације упознао Иву Андрића, који се такође тамо склонио. И данас у Андрићевом музеју стоји Мишковићев цртеж Соко-града, поклон славном писцу. Андрић, као и Александар Вучо, долазио је до краја живота у Мишковићев атеље, у Растка Петровића, на Медаковићу.
После рата био је месни секретар ослобођене Сокобање, али се определио за уметност, па је добио задатак да оснује Школу примењених уметности у Нишу. Уједно, био је и њен први директор и предавач, због чега је одбио позив Ђорђа Андрејевића Куна, декана београдске Ликовне академије, да дође у престоницу да предаје. Убрзо је смењен, јер се није изјаснио против Резолуције ИБ. До краја живота био је наставник ликовног у београдским основним школама.
Душан Мишковић је учествовао на изложбама УЛУС-а, Октобарском салону, изложбама „Ладе“, излагао је у Риму, Напуљу и Фиренци, где је на међународној изложби 1970. добио златну медаљу за сликарство. Његови радови налазе се у Музеју савремене уметности у Београду, Народном и Музеју града Београда…
