Pročitaj mi članak
Дубровник је у од друге половине 19 века био културни и привредни центар приморских Срба. Дубровачка српска омладина била је једно од најактивнијих друштава у Дубровнику.
Српско гимнастичко друштво Душан Силни у Дубровнику основано је 1907. по угледу на витешка друштва ,,Душан Силни” у Србији. После уједињења Сокола и Душана Силног у Србији 1909. променила је име у Српски Соко ,,Душан Силни”. Оснивање гимнастичких друштава био је нови вид заједничког рада прегалаца и омладине у борби за уједињење српског народа. Витешко васпитање било је истовремено телесно, морално и народносно васпитање. Друштво је припремало своје чланове да дају свој допринос у борби за ослобођење и уједињење. То се истиче у песми Душановка. Песму је спевао члан друштва Јован Л. Перовић а музику за песму (марш) компоновао је Иван витез Чижек, капелник српске музике у Дубровнику.
ДУШАНОВКА
Напред, напред, браћо мила, Ко год јача снагу т’јела,
Друг уз друга нек’ је свог ; Духу своме диже лет !
Српског рода снаго чила, За јуначка кадар дјела,
Помог’о те вишњи Бог ! Ићи борби у сусрет !
Старе славе зв’језда јасна Узданице славе нове,
У имену нашем сја ; Мисô сама кр’јепи нас ;
Мисао је наша часна, Будућност нас рода зове,
Здраво Силни, здраво сви ! Напред Силни, напред сви !
Др. Франо Кулишић, секретар Матице Српске у Дубровнику и потстароста дубровачког Српског Сокола „Душан Силни”, умро је 18. октобра 1915. у интернацији у Волфсегу, у Аустрији. За Првог балканског рата био је секретар Одбора за сакупљање прилога Црвеног крста балканских хришћанских народа. На сахрани посмртних остатака др. Франа Кулишића 1937. у Дубровнику у име Соколског друштва говорио је староста Нино Шутић. У свом говору истакао је: „Прошао си кроз нашу соколску школу сагоријевања и прегарања и с тога си био потпуно спреман и сагорио за отаџбину, …”. (1) О добровољцима, интернирцима и стрељаним родољубима после Првог светског рата писано је у листовима ,,Дубровник” и ,,Дубровачка трибуна”.
У Србији добровољци су ступали у четничке одреде. У Београду студент Влада М. Вукмировић је на препоруку Ђилда Јоба и Јовице Перовића приман у Народној Одбрани са највећим повјерењем. У својим сјећањима В. М. Вукмировић је истакао : ,,Долазе људи из свих крајева данашње Југославије на вијећање, савјетовање. Курири, нарочито из јужних крајева, долазе и одлазе. Капетани Милан Васић и Милан Прибићевић врше даноноћно дужност секретара. Потребно је свакога примити. … Као и све раније, и ову сам одлуку донио брзо. … И за то једнога дана саопштим капетану Васићу да сам мишљења да би било потрбно да и ја напустим Београд и да се пребацим у Стару Србију, пошто бих, прије тога свршио потребни курс ,,баратања оружјем” у Врањи”.
Вукмировић је хтео да се поздрави са својим професором Павлом Поповићем. О том разговору забележио је : ,,Нимало се није зачудио када сам му казао гдје идем. ,,Знам,казао ми је том приликом, ако скоро не кренемо доље, пола ће нам универзитета опустјети!”.(2) Козјачки одред Војина Поповића (војвода Вук) је у Кумановској битци на Сртевици спречио обухват левог крила српске Прве армије и тиме обезбедио успех операције. Вукмировића је рат 1912. затекао на терену. Његов одред је формирао претходницу Прве армије. Водили су борбу на Куманову, први ушли у Прилеп, прегазили Црну Реку, ушли у Битољ и оданде кренули у Албанију. (3) Лист ,,Дубровник” пренео је из Алманаха ,,Југославија” за 1939, у Чикагу чланак В.М. Вукмировића, тада савјетника Министарства Иностраних Послова, који као један од најмлађих четника суделовао четничком одреду Војводе Вука. Описао је улазак четничке патроле у Охрид ноћу. Срели су се са општинским стражарима и изљубили. Стражари су их повели код учитеља Тасића, првог председника ослобођене охридске општине. Он их је поздравио : ,,Не по шубарама,и по одијелу и обући, већ по брзометним вашим пушкама вас познајем, браћо моја,ослободиоци наши … “.
Док је говорио истргао је једну пушку из руку најближег четника и пољубио је. Позвао их је у трпезарију рекао домаћици : ,, … све што имаш, изнеси пред госте, … које је Марков Охрид пет стотина година чекао, да би их данас дочекао ! — И воштаницу ону из Светог Наума, што је донесосмо, баш оне недјеље, када стиже вијест да су Краљеви Бијели Орлови прешли границу, јер је ово прва слободна Слава после Косова !”. У рану зору стигао је Војвода Вук на челу одреда.(4) Вукмировић се са својим одредом борио и у Првом светском рату. Перо Гоце-Гучетић био је као ђак которске гимназије избачен из свих школа монархије због увреде ћесара. Преселио се у Београд и ту свршио гимназију. За време балканских ратова борио се у редовима црногорске војске. Заједно са Јобом, Миџором и другим добровољцима борио се у чети Воје Танкосића.
Прелаз преко Албаније уништио му је здравље. По препоруци Николе Пашића Гучетић је послан у Француску на опоравак. Вратио се и 1921. умро у Херцег Новом где је у то доба радио његов отац. (5) Као добровољци борили су се Ђуро Стипец, Лујо Шуберт, Влада М. Вукмировић, Нико Капут, Никола Машкарић и многи други. Мирко Хопе је у рату за ослобођење 1913. био рањен, а у Првом светском рату био је на одбрани београдског моста. Ступио је у чету војводе Бабунског. Као добровољци погинули су Цвијето Јоб, Божо Шишић и Јосип Димовић. (6) Нико Капут, Србин католик из Дубровника, борио се у одреду Војислава Танкосића у одбрани Београда.(7) У Првом светском рату они који су пребегли Русима ступали су у Добровољачке дивизије. У чланку „Из минулих дана” објављеном у листу „Дубровник” један добровољац описао је свој пут од Одесе преко Мурманска до Солунског фронта.
У чланку је истакнуто : „У праскозорје на Видовдан 1916 године, задојен најсветлијим идеалима дуговања свом народу и југословенској идеји, и ако водник пука гласовитог црножутог шуцкора, успео сам да са цијелим водом војника и четири митраљеза пребјегнем једнокрвној браћи, а тим допринесем од стране Словинске Атине сјенку користи при стварању наше толико жељене отаџбине. … Поносан сам што сам доживио да будем војник Карађорђевића војске, … ”(8)
Поводом смрти Андре кап. Бенића, резервног официра и добровољца, у листу „Дубровник” 1937. истакнуто је : „Спроводу је судјеловала Соколска музика на челу са соколским чланством; чета морнара ратне морнарице; … велико мноштво грађанства. Мртви остаци пренесени су у дубровачкој луци на лађу Цавтат, да се пренесу у обитељску гробницу у Цавтату. Кад је лијес положен на пароброд, чета маринаца испалила је, као послиједни : с Богом!, почасну посмртну салву. У Цавтату је спроводу, уз дубровачко грађанство, узео учешћа готово цио Цавтат. Са покојником се опростио, пред Соколским домом, брат Нино Шутић у име националног Дубровника.
На гробу је одржао посмртни говор г. Враголов у име Цавтата а г. И. кап. Хаџија у име поморских капетана.” Капетан Бенић се за време Првог светског рата одрекао аустријског поданства и отишао као добровољац у Солун. Поверена му је команда торпиљера „Србија”. Лист „Дубровник” је истакао: „И баш је у томе значај ове повјерене му части, што је њему, сину територија дубровачког, католику и Србину, предата у аманет ова једина преставница Србије на мору.” После рата вратио се на своју дужност пилота Суецког канала до 1931. када је пензионисан. Остатак живота провео је у Дубровнику. (9)
Многи нису успели да се пробију до Србије и Црне Горе. Капетан Милан Срзентић био је пре Првог светског рата предњак Српског сокола ,,Душан Силни” у Дубровнику. Приликом стрељања у херцегновској утврди Шпањоли септембра 1914. Милан Срзентић стргнуо је мараму и са руком на срцу довикнуо : ,,Овако Србин умире ! … Живјела Србија”. Од истог плотуна пао је тога дана и његов старији друг капетан Филип Хаџија из Оребића на Пељешцу. У дворишту грушке домобранске касарне обешен је Милош Маржан као ,,примјер Дубровнику” 1914. Члан Српског Сокола Душан Силни Васо Милишић спемао се на бјегство према српској граници, када су га издали неки ,,другови”. Стрељан је у 10. априла 1915. у Леденицама (Кривошије). Умро је са покликом : ,,Живио Краљ Петар! Живјела Србија!”. (10) Двадесетогодишњица Уједињења 1938. у Дубровнику обележена је постављањем спомен-плоче соколским борцима стрељаним у Боки Которској 1914/15. : Филипу кап. Хаџији, Васи Милишићу и Милану Срзентићу. После свечаног дефилеа војске, морнарице, многобројних чланова „Нове Југославије“ и соколских чета са заставама а чете Орашац и са својом музиком откривена је свечано спомен-плоча соколима, палим за част и величину Отаџбине, међу градским вратима од Пила. (11)
После Првог светског рата основан је одбор Савеза добровољаца у Дубровнику. Југословенски академски клуб у Дубровнику поставио је 1923. спомен-плочу дубровачким добровољцима, палим у борби за ослобођење и уједињење. (12) Пред заветном црквом Светог Влаха у Дубровнику, 13 новембра 1928. развијена је застава добровољаца. Застави је кумовао краљ Александар I. Среска организација Савеза добровољаца у Дубровнику извршила је посвету своје заставе коју су даровале госпође града Дубровника. Застава је била државна тробојка облика и величине војничке заставе. С једне стране био је натпис : „Вјером у Бога, за Краља и Отаџбину”, а са друге стране значка добровољачка и натпис : „Савез добровољаца-Дубровник”.
Редовна ГС СО ратних добровољаца у Дубровнику одржана је 24.јануара 1929. У Управи 1929. били су: Ристо Шуковић, председник; Вељко Којић, потпредседник; професор Оскар Марчић, секретар; Милан Арански, благајник. Чланови: Станко Гучић, Илија Зорић, Јово Лојпур и Петар Лазовић. За председника Савеза добровољаца у Дубровнику више пута је биран судија Окружног суда Јозо Лујак, потпредсједник Удружења резервних официра и ратника. На скупштини ратних добровољаца у Дубровнику, одржаној 8.3.1936. године за председника изабран је Бранко С. Радонић, кројач. (13)
На Бадњи дан 1939. преминуо је у Дубровнику, у кругу своје породице, Ристо Шуковић. Био је добровољац, носилац Албанске споменице, Ордена Св.Саве V степена, Дамлова Ордена V-ог степена, златне и сребрне медаље за ревносну службу Крста Милосрђа итд. У листу ,,Дубровник” истакнуто је да је Ристо Шуковић био маркантна личност међу грађанима Дубровника. У доба пре Првог светског рата, као члан дубровачке српске омладине, издвајао се својим темпераментом, пуним патриотског жара и спемности да се жртвује за своје идеје. Никакав омладински подухват није био извршен а да Ристо Шуковић није учествовао у њему. У листу ,,Дубровник” истакнуто је : ,,Свакако његов национални рад чини част напредном српском елементу у овим крајевима. У вријеме рата за народно ослобођење и уједињење пок. Шуковић заносно је ступио у редове ослободилачке српске војске. До задњега часа остао је вјеран завјетној мисли народа из којега је изникао.
Рођен и одгојен у Дубровнику, пок. Ристо искрено је волио свој град и све оно што је било велико и свето у његовој славној прошлости. Имао је разумијевања за све наше дубровачке и националне акције које је несебично помагао. Осјећао је за слабије и невољне као мало који имућник данашњег времена …”. Непрегледно мноштво Дубровчана без разлике вјере и партије испратило га је до гробља. Након опијела у цркви на Бонинову, др. Иво Бианки је у име Дубровачког Радничког Друштва одржао говор у коме се истиче : ,, … Али стара гарда увијек нам је служила за примјер како се служи идеалима старог националног Дубровника. А Ристо Шуковић био је од дјетинства ученик те старе гарде, њезин одушевљени пионир и првоборац. Стајао је у редовима првих и био је један од најбољих. Ристо Шуковић, стопостотни православац и Србин, саосјећао је са нама у свему што је давало печат дубровачкој души, култури Св. Влаха и вјери у непобедиве снаге нашег Пиемонта. Ристо Шуковић био је некомпромисан, али частан борац надасве човјекољубив, прост и онакав каквог га је земља дала, али искрен и до сржи поштен.” На гроб Риста Шуковића положени су вијенци „Дубровачког Радничког Друштва”, „Савеза Добровољаца”, Југословенске Радикалне Заједнице, Ангелине и Ива Билишков, Тома Кнежевића и Симеона Портолана. (14)
После Априлског рата Дубровник је додељен НДХ. Априла 1941. спомен плочу палим добровољцима усташка тројка залила је црним мастилом, скинула, разбила, пренела кроз град и уништила. (15) Уништена је и спомен-плоча стрељаним соколима.
Дубровник је у другој половини 19 века био културни и привредни центар приморских Срба. У Дубровнику је једно од најактивнијих друштава била Дубровачка српска омладина. Срби у Дубровнику припремали су се пре Првог светског рата у Српском соколу ,,Душан Силни” да дају свој допринос у борби за ослобођење и уједињење. Добровољци су се борили у четничким одредима у балканским и Првом светском рату. Они који су у Првом светском рату пребегли Русима ступали су у добровољачке дивизије. Многи у томе нису успели. О добровољцима, интернирцима и стрељаним родољубима писали су листови ,,Дубровник и ,,Дубровачка трибуна”. После Првог светског рата у Дубровнику деловао је Срески одбор Савеза добровољаца а Југословенски академски клуб у Дубровнику поставио је 1923. спомен-плочу дубровачким добровољцима. Ту спомен-плочу уништиле су усташе 1941. као и спомен-плочу стрељаним соколима.
Саша Недељковић, члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије
( Видовдан.орг )
