Predlog koji će Fondacija "Tijana Jurić" uputiti parlamentu na razmatranje možda neće biti dovoljan da se odmah uvede doživotna robija, ali će svakako biti prilika da se ova tema vrati u stručnu i široku javnost, a da zatim kroz kvalitetnu raspravu, uz saglasnost svih relevantnih pravnika Srbije, Saveta Evrope i Evropske unije, dođe do izmena Krivičnog zakonika koji će drastičnije kazniti predatore i ubice dece.

У Србији су се претходних година догодила језива силовања и убиства деце. Убице су без било каквог судског одуговлачења, тужилачког премишљања и оспоравања стручне јавности добили максималне казне од 40 година затвора.

Широка јавност задовољна је оваквим пресудама, уз коментаре да је свака казна мала и да треба увести доживотну робију или смртну казну. И заиста, ако се после мале Катарине и осуде њеног убице Малише Јефтовића на 40 година робије, догоде Тијана Јурић и Ивана Подрашчић, а након свега и двогодишња Анђелија из Вратарнице код Зајечара коју је прошлог лета силовао и убио Владица Рајковић, поставља се питање да ли су казне од 40 година робије довољне и делотворне.

Смртну казну и остале методе попут кастрације за којима вапи озлојеђена јавност треба искључити и као тематску могућност јер је Србија потписник међународних конвенција које забрањују насилно одузимање живота починиоцима кривичног дела, док Устав Србије гарантује неприкосновеност људског живота.

О увођењу доживотне робије и затворске казне може се и треба разговарати.

Идеју о измени Кривичног законика са циљем да се уведе доживотна затворска казна за убице деце, малолетника и трудница, припремила је Фондација „Тијана Јурић“, са намером да кроз петицију и иницијативу припремљени законски предлог упути Скупштини Србије. Легитимно и разумљиво имајући на уму жртве, пораст насиља и све већу бескрупулозност насилника. Ништа ново у односу на европска законодавства.

Доживотну казну затвора познају и примењују правни системи најразвијенијих европских земаља, које су истовремено познате по високом степену демократије и поштовања људских права попут Швајцарске, Данске, Аустрије, Немачке.

Психопате и убице у тренутку злочина следе само свој нагон и поремећени ум. Десет или сто година у затвору, у том тренутку им не значи ништа. Идентификација таквих у друштву и њихово уклањање пре него што почине најтежа дела значи много

Треба бити објективан, па поменути да ниједна српска влада у последњих десет година није одбацивала могућност увођења доживотне робије, већ је стављала на различите јавне пробе и дискусије опипавајући пулс стручне јавности, строгих европских контролора и домино ефекта правног система. Део експертске публике је увек био за, а део против увођења доживотне робије. Аргументи су им били подједнако јаки, без обзира на чињеницу да су се про и цонс заступници мењали у зависности од чланства у радним групама за измену Кривичног законика. Најдаље се отишло за време мандата Николе Селаковића када је на званичну јавну расправу стављена измена Кривичног законика која подразумева увођење доживотне затворске казне и практично је још актуелна, а предлог доступан на званичној страници Министарства правде.

Због неслагања стручне јавности никада није ушао у званичну процедуру.

Предлог који ће Фондација „Тијана Јурић“ упутити парламенту на разматрање можда неће бити довољан да се одмах уведе доживотна робија, али ће свакако бити прилика да се ова тема врати у стручну и широку јавност, а да затим кроз квалитетну расправу, уз сагласност свих релевантних правника Србије, Савета Европе и Европске уније, дође до измена Кривичног законика који ће драстичније казнити предаторе и убице деце.

„У последње две године бележи се пораст насиља над женама и децом. Фондација базира свој рад на превенцији, али је чињеница да тренутна казнена политика не одговара потребама друштва. Зато ћемо предложити ове измене. Циљ је да се убице деце заувек склоне из друштва. Чедомир Ђурић из Зајечара је имао 67 година када је убио 18-годишњу девојку, а толико ће управо имати Владица Рајковић, убица двогодишње Анђелије, када одслужи 40 година затвора“, каже за Недељник Игор Јурић, оснивач Фондације „Тијана Јурић“.

Осим чињенице да доживотна робија треба да значи вечно уклањање са слободе највећих злочинаца, изрицање оваквих казни би могло да буде нека врста извињења деци жртвама зашто их нисмо сачували и порука потенцијалним злочинцима да никада више неће осетити слободу ако тако нешто учине.

Посматрајући кроз аспект правде и општег интереса, чини се да нико нормалан неће имати ништа против. И ту смо као друштво сложни.

Онда долазимо до правног дела који може изазвати земљотрес за правни, судски и затворски систем Србије.

Где су потенцијални изазови и зашто није једноставно увести нешто чак и када постоји политичка воља и подршка грађана? Зашто нико од политичара није увео баш ову меру иако зна да би имала гласну стопроцентну подршку јавности?

У нашем правном систему постоји максимална казна од 30 до 40 година затвора за најтежа кривична дела — тешка убиства, убиства са предумишљајем и још низ дела према члану 114 Кривичног законика.

Смртну казну и остале методе попут кастрације за којима вапи озлојеђена јавност треба искључити и као тематску могућност јер је Србија потписник међународних конвенција које забрањују насилно одузимање живота починиоцима кривичног дела, док Устав гарантује неприкосновеност људског живота

Ако би се увела доживотна робија као максимална законска казна, онда је логично да се казна од 30 до 40 година укине, јер ниједан савремени правни систем не познаје две максималне казне. А шта се онда дешава са тешким убиствима где оштећени нису жртве или труднице?

Да ли то значи да убица из Житишта који је стрељао трудну супругу и пола кафића није заслужио максималну, доживотну робију? А остале вишеструке убице? Насилници који злостављају жене годинама, а онда их убију? Добиће до 20 година затвора колико је прописано за тзв. обична убиства? Да ли се онда и та граница помера? И они заслужују да никада више не изађу из затвора.

А шта ћемо са геноцидом и злочином против човечности за који се исто прописује максимална затворска казна. Ни то не може остати блаже кажњено од убиства детета, бар у формалном предлогу закона.

Зато верујем да ће правници, без обзира на то које су боје и радне групе, добро сагледати све аспекте најтежих кривичних дела и доживотног затвора и припремити квалитетан акт који би наредних година могао да ступи на снагу.

Верујем да се може наћи модел који ће строже казнити убице деце, али неће олакшати положај ниједном другом тешком злочинцу.

Позивање на европску праксу мора бити објективно сагледано. Да, тачно је да већина европских земаља има доживотну робију као казну. Али тачно је и да такав осуђеник у Данској после 12 година може затражити помиловање, у Немачкој и Швајцарској после 15 година робије. Да ли то значи да доживотна робија није трајно уклањање убице деце из друштва и да се могу вратити на улицу пре него што мислимо?

Да ли је можда казна од 40 година без права на условни отпуст сигурније решење?

Квалитетнији закључак донеће правни стручњаци, професори, адвокати, судије, тужиоци, а ми као део објективне јавности треба да их подржимо у јавној расправи и доношењу решења која ће свима обезбедити сигурнију будућност и безбеднију околину.

Санкција као превенција у оваквим случајевима није пресудна, јер да су монструми попут Малише Јефтовића и Драгана Ђурића имали трунку свести, не би починили зверска убиства деце. Да ли би Владица Рајковић, који је отео и убио двогодишњу Катарину, другачије поступио да је у Кривични законик и уведена доживотна робија? Вероватно би урадио исто и да у нашем систему постоји смртна казна, јер психопате и убице у тренутку злочина следе само свој нагон и поремећени ум. Десет или сто година у затвору, у том тренутку им не значи ништа.

Идентификација таквих у друштву и њихово уклањање пре него што почине најтежа дела значи много. Највећи степен одговорности према сваком детету. Превенција је најбоља санкција. Да нема за шта и коме да се суди.

Да им се пресуди пре него што науде било коме.

Строже казне за насилнике, веће присуство полиције и социјалних служби у локалној заједници, едукација и подстицање пријављивања девијантних појава, промоција менталног здравља и лечење потенцијалних психопата најбоља су превенција. Може да почне одмах и траје заувек.

А пооштрене законске казне и доживотну робију за највеће злочине увек ћемо гласно подржати.

Izvor: nedeljnik.rs

Oznake: doživotna robija, zločini, sankcije