Прочитај ми чланак
Бритак, често црнохуморан и ироничан, хумор у Србији је начин за превладавање свих недаћа. Смејемо се највише својој невољи, јер нам друго не преостаје. Нема табу тема.
Разговарају два пријатеља: Да ли би пре оженио девојку из Београда или бабу из Врања? Овај други одговара као из топа: Бабу из Врања. Девојка у Београду има 45, а баба у Врању 30 година…
Бритак, често црнохуморан и ироничан, хумор у Србији је већ дуго начин живота и средство за превладавање свих недаћа. Јер, кроз прошлост, шале су нас одржале више него песма, а способност да се смејемо на свој рачун и да у муњевитом року смислимо вицеве о свакодневним догађајима, од српског хумора је створила феномен који је препознатљив и ван граница наше земље.
– Наш хумор јесте донекле специфичан, јер се више од других народа шалимо на сопствени рачун, а заступљенији је и хумор на политичке теме. Нема код нас заштићених личности и табу тема. Осим тога, афоризам нигде није толико популаран и квалитетан као у Србији – објашњава Александар Чотрић, познати српски афористичар.
Помозите рад Србин.инфо! Да и даље останемо независни, српски, православни, анти-глобалистички сајт.
Када је први човек престонице Драган Ђилас својевремено објавио да ће ромско насеље са Новог Београда бити измештено, већ сутрадан се градом преприпачавао виц: како се на ромском каже градоначелник – Ођилас.
– Срби су једноставно склони шалама и то је наша национална особина, као што је Немцима дисциплина, Французима хедонизам, Италијанима естетика… Хумор би могао да буде и наш бренд, нематеријална баштина – истиче Чотрић.
– Срби се смеју највише својој невољи, дакле, ономе због чега би други народи били бесни. Смејемо се јер нам често ништа друго не преостаје. Боље да експлодирамо од смеха него од муке.
Један од светских феномена када су вицеви у питању без сумње је Чак Норис.
Шале о непобедивом јунаку акционих филмова популарни су на свим континентима, па тако и у Србији:
„Не постоји лезбијка, постоји само жена која није срела Чака Нориса“. „Чак Норис је једном посетио Девичанска Острва. Сада су то само острва“.
„Када је Александар Бел изумео телефон, видео је да има два пропуштена позива од Чака Нориса“.
Глупост, шкртост, лењост… Ово су само неке од вечних људских особина које су увек добар материјал за вицеве. Етнички и регионални хумор једна је од главних одлика наших шала. Вицеви о Муји и Хаси, Лали и Соси, шкртим Пироћанацима, лењим и хвалисавим Црногорацима су непролазни.
„Тражи Мујо посао у Немачкој, али никако да га нађе. Кад је већ изгубио сваку наду, један Немац га позове на разговор и пита:
– Одакле сте ви?
– Ја сам Босанац – рече Мујо.
– Ауу, нее, ви сте много лењи – рече Немац.
– Јок болан, Црногорци су лењи, а ми смо глупи – покуша да извади ствар Мујо.“
Стереотипи на којима смо правили ликове и смешне ситуације стари су деценијама, па тако први вицеви о Лали датирају још из шездесетих година прошлог века. Они о Муји и Хаси су још старији. Према речима афористичара, вицеви круже циклично, а свака нова генерација у игру враћа истоветне, тек помало подгрејане шале. У основи вица је игра стереотипа – има их око 300 и око 10.000 вицева који су варијације на те основне стереотипе.
Последњих година у Србији смо створили аутентичне вицеве – о Земунцима, односно људима с оне стране закона, „заспалим“ у деведесетим годинама прошлог века. „Како се зове дечји хор из Земуна? Калибри“. „У Земунској болници ноћас су рођене три бебе, одраније познате полицији“.
Вицеви о животињама су тек у последње две деценије стекли популарност у Србији и представљају модеран одговор на басну. Сама чињеница да се животињама приписују људске особине и моћ говора ствара апсурд, који је одлична подлога за смешне ситуације.
Оно што је за Србе такође карактеристично су црни и масни вицеви. Психолози објашњавају да црни хумор омогућава људима да на друштвено прихватљив начин испоље своју агресивност. С друге стране, масни вицеви служе да се без стида или осуде изразе неке своје сексуалне фантазије или да се једноставно „подгреје“ атмосфера у друштву.
Виц захтева искусног приповедача са мало глумачког дара.
Кажу и да је за причање вицева неопходна добра атмосфера и меморија.
Вицеве чешће причају мушкарци у жељи да засмеју жене или надмаше друге мушкарце.
Вицеви не трпе „репризе“ пред истом публиком.
„Двојица ловаца иду шумом, кад један од њих колабира, пада и као да не дише. Други узима мобилни и зове Хитну помоћ. ‘Мој пријатељ је умро. Шта да радим?’, виче. Оператер каже: ‘Смирите се, па да вам помогнем. Прво се уверите да је мртав’. С друге стране тишина, а онда пуцањ. Момак пита: ‘Добро, шта даље?’“
Овом класичном вицу, у разним варијантама, смеју се народи широм света, јер и поред националних специфичности по тематици и јунацима окосница хумора је свуда иста. И у многим другим земљама рецимо постоје шале о Перици, само што тамо овај јунак носи друго име. Сличне шале обигравају свет и није лако открити одакле су кренуле на пут. Светску славу виц је подарио Шкотланђанима, који су понели титулу мудрих и довитљивих шкртица. Прави пандан нашим Пироћанцима.
– У вицу се јавља преувеличавање да би се нека склоност или особина истакла. Међутим, та особина у шали је најчешће представљена на симпатичан начин. Ипак, ако је виц израз крајње нетолерантности и нетрпељивости, онда он највише говори о ономе ко га прича – напомиње социолог Ратко Божовић.
И у свету најбројнију групу чине етничке шале, често расистички обојене и увредљиве, које полазе од претпоставке да је нека мањина у одређеном друштву глупа, неспособна или има неку другу ману. Проширење ЕУ донело је и социјално-етничке вицеве о радницима из бившег Источног блока, а посебно су на мети Пољаци. „Колико Пољака је потребно да се заврне сијалица? Пет. Један држи сијалицу, а четворица је окрећу“.
Последњих година у Србији је настала још једна категорија – геј вицеви: „Каква је разлика између обичне и геј свадбе?
На геј свадби музика два пута свира песму – Данас мајко жениш свога сина“.
ШАЛОМ НА НАТО
Осим Срба, тешко да би се још неко шалио и певао док га бомбардује 19 земаља НАТО, подсећа Александар Чотрић.
– Као мали народ имамо пропорционално највише изузетних афористичара и карикатуриста, који добијају признања широм света.
Такође, српски „стенд ап“ комичари су водећи у региону, а то важи и за наше филмове и серије.
Да није њих Хрвати не би имали чему да се смеју. У Београду се сваког октобра организује и Међународни фестивал хумора и сатире, који је постао најзначајнија таква манифестација у региону, а 16. фебруар, дан рођења Радоја Домановића, прогласили смо Даном српског хумора и сатире – каже Чотрић.
