Pročitaj mi članak
Руска педагогија је у довољној мери богата и посвећена теми рада, радног васпитања, моралног васпитања… Отргнимо се од погубних утицаја либерализма.
Свако време носи своја обележја у култури, науци, пољопривреди, односима међу људима, али свакако неизбежно, највећу пажњу треба да обратимо на концепт рада у одређеној епохи! Да ли то чинимо? Ко учи из ранијих искустава о раду и његовим благодетима? На трен се чини како немамо одговор. Међутим, он засигурно постоји, али ми га ретко тражимо.
Понекад је потребан осврт на одређену тему, јер су се њом ретки бавили, па још, сада и заборављени, од оних који би требало да их следе и уче на основу њихових запажања и истраживања. Само по себи, намеће нам се питање, где и када је уопште неки педагог помно пратио продукте рада и радног васпитања, ношеног из детињства? Случајно или не, ако пратимо трагове, пут нас води у Русију. Излишно је и помињати тековине овог народа, његове тежње у образовању и раду, јер да немају добра искуства у овим областима, не бисмо данас ни могли говорити о земљи, која је поприлично самостална у свим аспектима савременог живота.
Како ми данас сагледавамо радно васпитање? Морам поделити утисак, који сам имала, када сам угледала, прашњаву и бачену књигу из 1949. године, од извесног педагога, по имену И. А. Печерњикова, како се у гомили одбачених књига стиди, што је на поду установе, која образује учитеље, јер се баш у њој налазе бисери, практичне примене васпитања, које толико вапи за праксом. Поменута ауторка заслужује истакнуто место, међу онима који су се потрудили да саберу искуства породица, као и школа које су се служиле радним васпитавањем у Русији. Сума свега тога је описано предочење родитељима, како да ангажују своју децу унутар домаћинства, наравно у условима карактеристичним за оно доба (нимало једноставним за данашње прилике), како би били спремни за животне изазове, па и за рад у годинама рата. Печерњикова то види овако, „Ко се не сећа како су се наша деца понашала у тим страшним ратним годинама! Изгледа да у нашем животу није било угла у коме се није осећала њихова помоћ, није било таквог друштвеног рада у коме нису узеле учешћа хиљаде окретних и вештих дечјих руку, да би олакшале одраслима. Тим рукама су скупљене многе тоне старог гвожђа за нашу индустрију, лековитог биља потрeбног за лечење болесних и рањених војника. Деца су нам помагала свугде и у свему, она су одлазила у поља и у баште, у радионице и у најсложенију радну производњу, у болнице и породице из којих је отац отишао на фронт, мати у творницу, а код куће су остали само стари и нејаки, којима је била потребна помоћ и нега“ [1] . Велика је то помоћ, резултирала радним навикама у раном детињству!
Када је реч о свакодневним појавама, које нам се чине помало једноставним, и онаквим да мислимо како им не треба придавати посебну важност – баш о њима једна Рускиња, говори готово узвишено, а тако бисмо те тренутке и требали доживљавати. Посматрајмо ситуацију у којој Надежда Константиновна врло озбиљно приступа дечјој игри, коју врло добро поистовећује са радом, јер она то заиста и јесте. Она је писала: „Дете издубљује из коре дрвета чамац. Циљ да се направи модел чамца, одраслима изгледа глупост, детињарија, непотребан, али он с интересовањем разгледа моделе нових машина, док међутим израђујући модел чамца, дете учи. Оно у пракси, у искуству сазнаје низ природних закона, упознаје особине материјала, из кога се праве чамци, оно се учи да примени оруђе којим ради и злочинац је мати, која баца у пећ чамац синчића, она смета сину да се развије у квалификованог радника“ [2].
Било је и оних, који су на рад гледали, очима колективизма и социјализма, међутим ни они нису искључивали чињеницу да је стварни успех један од најјачих побуда дечјег рада. Рецимо М. И Калињин је анализирао радно васпитање омладине, што је итекако потребан осврт, на оно што смо већ учинили са децом, али и на нове тежње у подизању радних генерација.
Оно што заузима посебно место у истраживањима руских педагога, још пре Другог светског рата је свакако поглед на морал и морално васпитање, које се итекако надопуњује на рад и потребу да се на тај начин према животу, односимо и ми старији, али деца и млади.
Причати о раду, истраживати и правити закључке о учињеном, не можемо само на основу учињеног или на основу једне речи – рад. Треба постојати извесна припрема и размишљање о томе, шта ће све позитивно, а шта негативно може изазвати неправилан однос према раду. Одличан приступ тој чињеници, поново имамо код Печерњикове: „Свакако да је досадан, монотон, механички рад потребан у домаћинству, али за радно васпитање он није довољан. Деци треба давати такав посао, који развија њихову активност, која даје могућност за кретање, нагони на размишљање, наводи на иницијативу. Тада ће се код њих јавити интересовање за рад, она ће научити да раде са љубављу. Претрпавајући дете тешким радом, радом који не одговара њиховој снази, родитељи ризикују да изазову код деце одвратност према раду“ [3]. Овде видимо бригу о томе, да рад за децу не постане моменат саблажњавања и присиле, таква брижљивост је са моралне стране потпуно пожељна и прихватљива.
Наизглед свакодневне ситуације, које не увршћујемо у нешто, што треба истраживати, анализирати и богатити, стоје нам за пример да се не бавимо и нисмо се бавили довољно собом, децом и околностима које произилазе из прошлости и омогућавају бољу будућност.
Због свега поменутог, оно што нам је потребно чинити је, да у најмању руку прелистамо списе и литературу, коју су нам оставили људи, народи и стручњаци са богатим искуством и добрим предлозима, који се могу применити и дан данас. Руска педагогија је у довољној мери богата и посвећена теми рада, радног васпитања, моралног васпитања…
Преостаје нам да учимо од прошлости, преиспитамо себе у садашњости, а да од будућности очекујемо нешто, само ако смо спремни да сагледамо, каква друштва су данас у добром положају и са здравом дозом преиспитивања, усвојимо нешто од њих.
Занимљиво је да се после грађанског рата на нашим просторима, није појавило скоро никакво истраживање, о томе како и колико је радно васпитавање тада већ одраслих људи, па и деце, утицало на олакшавање већ постојећих неприлика. Међутим, после сваког великог догађаја у историји, лепог или оног мање лепог, после неког обављеног посла или организовања, у Русији наилазимо на тумачења и црпљења искустава, за добробит нације. Но, извуцимо поуку, макар из оне приче о чамчићу…
(Двери српске – Биљана Миленковић)
