Pročitaj mi članak
(Специјалне јединице)
Огроман је број коментара и текстова у којима се позива на војну акцију на територији наше јужне покрајине Косова и Метохије. Многи то прижељкују а да нису ни свестни шта таква акција доноси.
Шта је потребно за то? Како би она уопште изгледала? Колике су шансе за успех? Да ли ми имамо ресурсе за то и колике би жртве биле?
Велика је разлика између стања на Косову и Метохији сада и давне 1998. године. Ту не мислим само на НАТО и снаге КФОР – а, већ и на стање на терену.
Године 1998. је у Покрајини била и Војска Југославије и Полиција. У градовима су живели Срби и Црногорци који су држали све делове власти у покрајини. У селима су били Срби. Имали смо у Покрајини и службу ДБ – а и службу ВОС – а. У сваком већем граду је постојала касарна ВЈ и имали смо покрајинске СУП – ове, док су у мањим местима били ОУ – СУП и одреди ВЈ. Срби су били посредством покрајинских одбора ТО наоружани и били су у сталној вези са главним регионалним СУП – ом.
Контролисали смо граничне прелазе са Албанијом и Македонијом док је Црна Гора била у саставу СРЈ. На Косову и Метохији је деловала 3. армија са Приштинским корпусом на челу који је био и војно и технички најјачи корпус у земљи. Официри тог корпуса су били изузетни стратези који су познавали свој посао, а људство је било максимално оспособљено. Полиција је поред главних покрајинских СУП – ова имала у сваком засеоку ОУ и бар један пункт. Контролисали смо битне комуникације у Покрајини, пре свега Косовска Митровица – Приштина, Косовска Митровица – Пећ и Приштина – Пећ.
Терористи, иако наоружани, нису били оспособљени за веће акције и зато су углавном разбијани. Чак и у том стању до офанзиве у лето 1998. ми нисмо контролисали око 45 % територије. Оружје је улазило на Космет преко Албаније и Македоније, а постајали су и делови где српска полиција ногом није крочила дуже од 10 година. Наш је народ био повезан и могао је да се по потреби брзо организује.
Какво је стање сада?
Данас имамо север Космета где живи око 60 000 Срба који су повезани у 4 општине и наслоњени на Србију и који могу да се организују. Имамо и око 100 000 Срба кои се налазе у енклавама Метохије и који су разбацани по територији, окружени шиптарима, ненаоружани и који зависе искључиво од заштите снага КФОР.
Данас немамо јаку обавештајну мрежу на територији. Не контролишемо границе ни са Македонијом, Албанијом а више ни Црна Гора није у саставу државе, већ је као самостална држава признала независтност Космета. Данас су шиптари и опремљенији и обученији за сукоб него 1998.
Данас Србија нема 3. армију опремљену као 1998, а и само бројно стање активних припадника ВС је упола мање од тадашњег броја припадника само Приштинског корпуса. Полиција, сем Жандармерије, нема довољно бројну и опремљену јединицу која би могла да замени тадашње одреде ПЈП.
Како би изгледало чишћење?
Да би се под потпуни правни и територијални суверенитет Србије ставила јужна покрајина К и М, било би потребно одрадити много ствар:
1. Моментално заузимање и затварање граница са три државе које су признале Космет и у којима живи велики број Албанаца, како би се спречило попуњавање људством и техником.
Да би се то извело ВС би морала да прође кроз територију где ми не контролисемо ни главне комуникације, ни градове, ни села, ни засеоке. То би морало да буде урађено муњевито, јер у супротном ако не спречимо помоћ сама акција нема сврху.
2. Упоредо напредовању војске ка границама Полиција би морала да обезбеди и стави под контролу већину комуникација или барем кључне делове истих, за почетак.
Без контроле комуникација је немогуће логистички пратити ударне јединице и снабдевати их свим потребним за дејство.
3. Тек када би се обезбедиле границе, заштитиле битне комуникације, онда почине још тежи део посла: чишћење терена од оружаних банди. Потребно би било кренути од Јариња па чистити сваки град, село, засеок, шуму, клисуру и при томе још остављати иза људство које би држало под контролом већ очишћене делове. Сам терен је изузетно тежак за дејство и без градова који су посебна прича. Терен Мокре горе, Чичавице, Проклетија, Руговске клисуре… Ужасно тежак за потпуно чишћење и тражи велики број људства.
Борба у урбаним условима је прича за себе. Многи нису ни свестни колико људи је потребно да се очисти једна варош попут Дечана, а да не говоримо о граду типа Пећ, или Митровица, где живи 30 000 људи и више и то углавном шиптара. Потребно је очистити град од споља ка унутра, што је много тежи посао, него радити обрнуто.
Чишћење иде улицу по улицу, кућа по кућу, собу по собу, а ти људи морају бити оспособљени за борбу у урбаним условима јер је она специфична и захтева други спектар знања од борби у шуми.
Нека неко замисли колико људи је потребно да се прво очисти град од 50 000 људи са свим приградским насељима и селима а онда и тај град и околина задржи, да би се ишло даље у чишћење. Треба знати да је правило урбаног сукоба да нападач даје увек више људства од браниоца.
Да ли имамо довољно људства за то?
Моје мишљење је да Србија у овом моменту нема ни довољан број људи за такву акцију, нити имамо довољно наоружања за акцију. За једну такву операцију у којој бисмо муњевито заузели границе и осигурали комуникације, ми можда и имамо људство, али у оном моменту када би кренули са чишћењем терена, Нашли бисмо се у проблему. Само једна варошица прогута барем 500 људи да је очисте и обезбеде, а камо ли већи град. А онда треба људе послати у клисуре и планине које су огромне и пуне места за скривање. То већ прелази наше тренутно бројно стање.
Други проблем је време. Да бисмо могли адекватно делати техником, морамо искористити период лепог времена, негде од маја до септембра, и у потпуности овладати већином територије, јер кад почну кише и снег, путеви се претварају у каљуге и техника је онеспособљена.
Друго је питање шта да радимо са око 1 400 000 шиптара у Покрајини. Да их оставимо – не бисмо урадили ништа паметно, јер ће се кад тад опет побунити. Да их све протерамо и побијемо – ко би нам дозволио тако нешто у 21. веку у срцу Европе. Добили бисмо гору етикету од нациста, а политичар који би то наредио стао би уз бок Хитлеру.
Да ли они који позивају на тако нешто имају барем представу колико би жртава једна таква операција коштала нашу страну? Рекао бих да немају. Верујте, цифра би била огромна.
Да ли ми данас можемо да мобилизујемо барем 500 000 људи уз активне припаднике Полиције и Војске? Чисто сумњам да би одзив био толики. А и да буде, како послати некога који има вољу, а нема знање у један урбани сукоб против непријатеља који живи ту и познаје сваки грм, камен, рупу… Колике шансе такав борац и поред све своје воље има да преживи? Мале.
А онда јос и главно – како заштити оних 100 000 наших људи који су окружени шиптарима и ненаоружани када крене сукоб, а први ће бити на удару? Врло тешко.
МОЈЕ ЈЕ МИШЉЕЊЕ ДА У ОВОМ МОМЕНТУ, ЧАК И ДА СЕ НЕ УМЕША НАТО, СРБИЈА НЕМА НИ ДОВОЉНО ЉУДСТВА, НИ ТЕХНИКЕ, НИ ВОЉЕ ЗА ЈЕДАН ТАКАВ РАТ.
Само се једном у историји десило да су САД ризнале и оформиле једну државу,а касније то признање повукле. То је био Јужни Вијетнам. Цена за повлачење САД из региона је била стравична: преко 2 милиона мртвих јужних и северних Вијетнамаца и око 75 000 мртвих америчких војника.
МИ ТАКВУ ЦЕНУ НИСМО У СТАЊУ ДА ПЛАТИМО!
Извор: specijalne-jedinice.com
