Pročitaj mi članak
Воде се враћају у корита и поново теку мирно. Онакве какве су биле пре ове несреће, одлазе кроз казане ђердапског кањона и скончавају тамо у Црном мору. Муку коју су оставиле иза себе спомињаћемо још неко време, све ређе, тише и напослетку ту жалосну причу гурнути у хронике и статистику. Изгубили смо превише, али смо као народ добили нешто што је већ књижено под ставком – изгубљено. Добили смо наду.
Оне вечери, пуне кише и страха да ће Сава пробити насип и ући у Шабац, око осам хиљада младих, мало ко са више од 25 година, одазвало се и сатима у Новом Београду чекало аутобусе да крене пут Шапца. Дошли су из сувих и топлих соба, клубова, кафића, углавном с патикама на ногама; одрасли на забавњацима, техно музици, турбо фолку, свеједно је, слабог и мање слабог социјалног стања, од родитеља који не раде, родитеља с високим платама, и сви насмејани. Камера уђе међу њих и безброј пута чујете готово идентичну реченицу, која вам тера сузе на очи: „Људима треба помоћи.“
Мислили смо да тога више нема, да је за све ове године патњи, ратова, страдања, голог преживљавања, из нас исцурило оно људско, да смо изгубили осећај за солидарност, да нас туђа патња не дотиче. На срећу, није тако.
А онда се неки потруде да помуте радост због те дивне, насмејане младости. То су они што ликују над несрећом јер им она, тако им се чини, даје аргументе да нападну све с којима се не слажу. У свему виде политику, не могу да контролишу сопствену мржњу. Ништа им није потаман: држава реаговала касно, сирене се нису огласиле на време, насипи слаби, нема воде за пиће, како нисте могли да предвидите толику кишу и такву поплаву, где вам је војска, због чега нисте ангажовали војску…
Ова питања постављају исти они који су – споменимо и то, да се не заборави – Војску Србије свели на ниво боље опремљеног ловачког друштва; они који су, тамо након двехиљадите, данима, недељама у високим пећима Смедеревске железаре спаљивали оруђа и оружја Војске Србије, понављајући (не без радости) како Србији не треба војска јер Србија, говорили су, никад више неће ратовати.
Данас своје политичке противнике покушавају да дисквалификују аргументима који највише шкоде њима самима и раде то без страха. Код Срба је тако: увек можеш да играш на карту протока времена. Неко ће рећи: Србин заборави брже него што упамти, али није баш тако. Сложена је српска прича, веома сложена.
У Чачку је један човек тамошњем Црвеном крсту послао џак одеће и обуће, као помоћ за настрадале од поплава. Волонтерка Сузана Вукић, нема ни двадесет година, открила је да се у џаку, грешком дакако, нашло и две и по хиљаде евра. Вратила је новац и одбила понуђену награду. – Ако хоћете, дајте то некоме ко је изгубио кућу – казала је.
Сузана је од оних који су с Новог Београда кренули пут Шапца, само што је место њеног доброчинства било у Чачку.
Децо, хвала вам. За наду.
(Вечерње новости)
