(Слободан Поповић)

ПРОРОК И ДРУГА СРБИЈА

Постоји један кратај есеј који спаја нашу орвеловски скројену прошлост и данашње тумарање на без алтернативном путу без повратка. Памтим и једно посве лично искуство везано за аутора овог текста. Упућено ми је својевремено брижно родитељско упозорење како је Достојевски “мало мрачан”. Што се тиче упозорења и у одсуству родитеља, данас ће независна српска аналитика Достојевском одредити праву меру; провести нас кроз Холивуд, одвести у позориште, прошетати кроз галерије и завршити са рокенролом!

Другим речима добијамо и анализу и културни перформанс све у циљу нашег увиђања како Руси можда јесу близу али “нису у тренду”! У Београду се будућност без провода не кроји! Људи мисле и знају :“мислим знам да ми то као увек нешто са Русима”. Не занемаримо дубљу поенту оваквог спонтаног културног приступа – ми смо већ на западу – решили смо да извршимо самоубиство а људи нас гледају! The show must go on!

Но ако ћемо озбиљно, управо смо у времену када се не може било каквом дискурсу на тему европског курса Србије ни прићи нити се исти може привести било каквом закључку без осврта на Достојевског. Управо би овај есеј могао сваком ко жели да чује бити онај приватни лек против “народа у грозници”. У сваком случају, следећи редови културно-историјски обезвредјују данашње проевропско прегалаштво Титовог Београда. Писан 1876. године, у јеку борбе за ослобођење Бугарске, писац у краћем тексту из свог дневника под насловом: Једна посебна реч о Словенима примећује између осталог и ово:

ПРОРОЧАНСТВО КОЈЕ СЕ ОСТВАРИЛО

“Русија неће имати, и никада није имала таквих завидљиваца, таквих мрзаца, клеветника, чак јавних непријатеља, као сто ће бити сва та словенска племена, чим их Русија ослободи, а Европа пристане да их призна за ослобођене. И нека нико не протестује, не спори, и не виче на мене да претерујем. Говорити о томе још опширније нећу; знам толико да ми никако не треба ни да захтевамо од Словена захвалност, и треба да се припремимо унапред да је неће ни бити.

Једаред ослобођени, почеће они свој нови живот, понављам, баш тиме што ће измолити од Европе, од Енглеске и Немачке, рецимо, јемство и протекторат за њихову слободу; у том концерту европских држава биће и Русија – али они ће баш у смислу заштите од Русије то и измолити. Они ће неизоставно у себи, ако не и гласно, поставити убеђење: да Русији не дугују ни најмању захвалност; напротив, да су се при закључењу мира једва спасли од властољубља Русије, и то посредством европског концерта; а, да се није умешала Европа, Русија би их, отевши их од Турака, прогутала сместа ‘имајући у виду проширење својих граница и оснивање великог свесловенског царства, ради подјармљивања Словена грамзивом, лукавом и варварском великоруском племену.

И овај садашњи свеопшти руски рат, рат целог руског народа с Царем на челу – који је преузет против душмана Турака за ослобођење несрећних народа – јесу ли, ето, тај рат барем разумели Словени? Како мислите? Али у садашњем моменту да и не говоримо о томе; та ми смо још потребни Словенима, ми их још ослобађамо; но потом, када их будемо ослободили, и они се како-тако и среде – да ли ће онда бар признати овај рат за велики подвиг преузет ради њиховог ослобађања – то ми, ето, реците, то?

Не, нипошто на свету неће признати. Напротив, истаћи ће као политичку, а потом и као научну истину: да није било за прошлих сто година ослободиоца Русије, они би се давно и давно сами умели ослободити од Турака својом храброшћу или с помоћу Европе, која, да није на свету опет те Русије, не само да не би имала ништа против њиховог ослобођења већ би их она сама ослободила. Ово лукаво учење сигурно да већ и сада постоји међу Словенима; а доцније ће се неминовно развити у научни и политички аксиом. Сем тога, почеће и о Турцима да говоре са већим поштовањем него о Русији.

Можда ће за читаво столеће, или још дуже, непрестано стрепети за своју слободу и бојати се властољубља Русије; удвараће се европским државама, клеветаће Русију, сплеткариће и интриговати против ње. Биће и другачијих људи, али ти ће се људи, нарочито испочетка, јавити у тако бедној мањини да ће се изложити исмевањима, мржњи, и чак политичком прогањању. Нарочито пријатно ће бити ослобођеним Словенима да говоре и да трубе широм целог света како су они племена образована, способна за највишу европску културу – док је Русија земља варварска, мрачан северни колос, чак не од чисто словенске крви, тлачитељ који мрзи европску цивилизацију…

Русија треба озбиљно да се припреми за то: да ће сви ти ослободјени Словени са заносом појурити у Европу, заразиће се до губљења своје личности евопским формама, политичким и социјалним, и на тај начин мораће да преживе читав и дуг период европеизма, пре него сто ће постићи бар штогод у свом словенском значају и у свом нарочитом словенском опредељењу у човечанству. Између себе те ће се земљице вечито свађати, вечито једна другој завидети и једна против друге интриговати.

Разуме се, у тренутку неког озбиљног зла, сви ће се ти Словени неизоставно обраћати Русији за помоћ. Јер, ма колико да су мрзели, сплеткарили и клеветали нас пред Европом, играјући се с њом и уверавајући је у своју љубав, они ће ипак стално и инстинктивно осећати: (наравно, у тренутку несреће, не иначе) да је Европа природан непријатељ њиховом јединству, била је то и увек ће остати; а што они ипак постоје на свету, то је, наравно, само стога што ено стоји огроман магнет – Русија, која их неодољиво привлачи све себи, и тиме одржава њихову целину и јединство.

Русија не мисли, и никада неће и не сме имати мисао да на рачун Словена проширује своје територије, да њих присаједини себи политички, да од њихових земаља направи губерније итд. Сви Словени сумњиче Русију за ту тежњу и сада, баш као и сва Европа, и сумњичиће је још сто година убудуће. Али Бог нека сачува Русију од таквих тежњи. Што више буде доказивала своје политичко некористољубље према Словенима, тим ће сигурније постићи уједињење њихово око себе доцније, кроз векове. Да, дајући Словенима што се може више политичке слободе од самог почетка, одстрањујући себе од сваког туторства и надзора над њима, дајући им да знају само да ће она увек потегнути мач на оне који буду дирнули у њихову слободу и националност – тиме ће баш Русија опростити се страшних брига и старања да снагом одржава туторство, свој политички утицај на Словене, који је њима, наравно, мрзак, а Европи увек сумњив. Баш посредством потпуног некористољубља ће Русија победити и привући најзад к себи Словене. Спочетка ће је тражити само у несрећи; а потом, кад било, вратиће се к њој и припити се уз њу.

Не буду ли нације живеле у вишим, некористољубивим идејама, и вишим циљевима служења човечанству, већ буду само служиле својим “интересима”, те ће нације несумњиво пропасти, следиће се, обеснажиће се, и умреће. Виших циљева за Русију нема других до ових које је поставила себи служећи Словенима некористољубиво, не тражећи од њих захвалност, служећи њиховом моралном (не само политичком) уједињењу у велику целину. Значи, и ништа ‘корисније’ не може бити за Русију сем да увек има у очима те циљеве, да их све више и више објашњава себи самој, и да се све више и више уздиже духом у том вечитом, непрекидном и врлом свом раду за човечанство”.

КОМЕ ЗАХВАЛНОСТ?

Изузме ли се трагика Јељцинове ере, ни Русију ни Србију овде није потребно тражити између редова. Са друге стране, извесно и брже него што је Достојевски могао предвидети, Европа је као систем вредности једноставно негде нестала и оно са чиме смо суочени данас нису традицоналне тековине законодавног и обичајног ограничавања самовоље и арбитрарности судске и извршне власти као политички најдражег нам дела европског наслеђа, већ минуциозно изрежирана представа као плашт који скрива свеобухватан надзор и контролу. О улози Курије након одласка Достојевског да и не говоримо – она поново предводи крсташе и у Украјини и на Балкану. Историјска логика налаже да су изванпартијске и непартијске иницијативе и могуће и изводљиве.

Промена уврежених перцепција је тежак, али изводљив задатак. За почетак би се могла покренути свенародна акција како би “онај крупни споменик на Калемегдану” био крштен својим правим, али никад објављеним именом: “Захвалност руском цару”. Није више тајна да наратив о “лађи Француској” има изузетно наглашену Руску компоненту. Од нечега се мора кренути јер, ако на Балкану постоји нешто што је превршило сваку људску меру, то је данашње непрестано пирамидално склапање руку регионалних турбомасонских лидера-дилера у тренутку када је и изван Круга двојке јасно да “захвалност Француској” заправо представља оданост ложи Гранд Ориент-а.

Нажалост, данас ни подршка јавности разуму није извесна. Ако владин сектор за маркетинг непрестано понавља како је “смрт животу” генијална рекламна парола, ко смо ми да сумњамо у постмодерни социјални инжењеринг? Иако се може предвидети како би реаговао француски естаблишмент, једно је извесно: Астерикс и Обеликс би нас сигурно подржали. Хоћемо Јужни ток! South Stream! It’s a Gas! In fact it’s a Gas!

Oznake: Dostojevski, druga srbija, Rusi, Rusija, Slobodan Popović, Srbi, Srbija