Прочитај ми чланак
Под неумољивим ударцима страних војних посматрача и балистичких стручњака на суђењу Радовану Караџићу пред Трибуналом у Хагу лажна конструкција о Маркалама неславно се урушава. У исто време, у Србији једна фантомска „НВО“, имена неприродно преведеног директно са енглеског језика – Коалиција за приступ правди – „упозорава“ садашњег и бившег председника да добро пазе шта причају о Сребреници или да држе језик за зубима.
Ако се пред Хашким трибуналом прича о Маркалама јавно распада као кула од карата, хоће ли судбина приче о Сребреници коначно била друкчија?
Доскоро непознато удружење Коалиција за приступ правди у последње време труди се да својим „меродавним саопштењима“ што више испровоцира и привуче пажњу јавности. То је, по свему судећи, кровна организација за неколико сличних друштванаца, међу којима фигурирају Центар за унапређивање правних студија, Сивил рајтс дифендерс (Цивил Ригхтс Дефендерс), Мрежа одбора за људска права у Србији (ЦХРИС), Фонд за хуманитарно право, Иницијатива младих за људска права, Независно друштво новинара Војводине, Праксис и Санџачки одбор за заштиту људских права и слобода. Провера помоћу интернет претраживача оставља мало простора за сумњу да већина њих постоји понајвише на папиру или боље рећи у виртуелном стању. Нешто налик на „предузећа“ и „холдинг компаније“, чије се реално постојање своди на поштански фах на Кипру или у Лихтенштајну.
МАРГИНАЛЦИ И ЦРНОКОШУЉАШИ Од дрскости ове екипе самозадовољних и комичних анонимуса, који садашњем и бившем председнику (шта год неко о тим личностима мислио) упућују најозбиљнија „упозорења“ – застаје дах. У њиховом саопштењу које 31. октобра 2012. преноси агенција Бета Николић и Тадић званично су подсетили на „обавезу Србије, као чланице УН, Савета Европе и ОЕБС-а, да поштује судске пресуде“ у вези са Сребреницом. У агенцијској вести даље се наводи да је Коалиција „од њих затражила да својим јавним иступима и изјавама не наносе штету Србији и помирењу у региону“.
Опомене овакве врсте изазване су недавним широко коментарисаним изјавама председника Николића да се у Сребреници није десио геноцид, са неоспорно тачним додатком са његове стране да „ниједан Србин не признаје геноцид“, па ни он.
Поред наведених политички некоректних „гафова“, садашњег председника, Коалицију је изнервирао и криптонегаторски став по истом питању из извора одакле се то најмање могло очекивати, од бившег председника Тадића:
„У емисији ‘Недјељом у 2’ Хрватске радио-телевизије од 28. октобра 2012. Тадић је неколико пута поновио да као грађанин има своје мишљење о том догађају, али да ће као политичар чекати с његовим изношењем ‘док се не заврше све правне процедуре, а до тада нека о томе говоре историчари и правници’.“
Дакле, за разлику од случаја Николић, замерка овог тоталитарног друштва донедавном љубимцу Тадићу не односи се на нешто што је рекао, него на нешто што он, по њима, потенцијално помишља.
Ако је Србија још увек слободно друштво, време је да се повуче јасна линија и да се овим особама каже – стоп
Данашњи анонимуси и маргиналци, ако не буду заустављени на време, могу бити сутрашњи црнокошуљаши са упереним машинкама. Осиони људи који би да цензуришу речи и мисли највиших државних функционера представљају општу опасност по све грађане. Ширење њиховог утицаја и наметање њихове ексклузивистичке идеологије озбиљно нарушава мир и угрожава слободу свих чланова друштва.
НИКОЛИЋ У ЗАТВОРУ? Европско искуство двадесетих и тридесетих година – када су покрети сличног идеолошког склопа отворено, док још нису представљали значајан фактор у јавном животу, наговештавали свој репресиван програм – знаковито је и у овом случају. Непотписана једномишљеница ове екипе Соња Бисерко пре неколико месеци захтевала је криминализацију критичког преиспитивања догме о „геноциду у Сребреници“. Уколико би за време текућег председничког мандата Скупштина усвојила предлог госпође Бисерко, једног јутра председнику Николићу могло би се догодити да га, уместо у канцеларију, одвезу у затвор.
Темељи идеолошке репресије на наше очи се увелико полажу. Иницијатива за РЕКОМ Наташе Кандић изразит је пример. Њен циљ је да се коришћењем механизама принуде, којима чак ни држава не располаже, напише нормативна „историја“ ратова деведесетих година. Та „историја“ следиће партијску линију њених аутора и пресудиће „чињенице“ и „кривицу“ у складу са њиховим политичким предрасудама. Ако им се дозволи да такву „историју“ напишу и наметну – још како планирају са званичним печатом српске државе – под претњом кривичне одговорности то ће постати обавезујући наратив за све, од председника до чистачице.
Нова генерација жестоких комесара превазишла је своје узоре са обе крајности политичког спектра. Титоистички вербални деликт постао је претесан за њихове тоталитарне аспирације. Како је Коалиција за приступ правди несретном Борису Тадићу грубо ставила до знања, сада се уводи орвеловски деликт потенцијалног размишљања на забрањен начин. Застрашујућа порука Тадићу уједно је претња свим грађанима Србије.
Грађани зато морају да захтевају да се делатност организација теледиригованих из иностранства, које угрожавају њихову слободу и безбедност, без одлагања стави под контролу. То се мора учинити на амерички начин. Или, ако хоћете, на начин како је то недавно изведено у Руској Федерацији, где су једноставно превели на руски законска решења из дугогодишње успешне праксе Сједињених Држава.
(Нови Стандард)
