Еуфорично расположење у Србији није захватило српску владу и њеног обазривог председника Пашића. Он је поступао врло опрезно, јер је знао да сваки покушај чвршћег зближавања Србије и Црне Горе изазива, како се говорило, „смртни страх“ код краља Николе. Због тога Пашић није хтео да први покреће иницијативу не само о уједињењу, него ни о унији. Посланику Мијушковићу је овако објаснио:

„Српска влада не може да прва изађе са предлогом Црној Гори, једино из деликатности, да не би изгледало да Србија као већа земља чини… неку пресију на Црну Гору а друго што не зна какав би одзив такав предлог наишао код краља црногорског и што ми не бисмо ради били ништа предложити што не би одговарало доброј вољи краља, јер смо уверени да без тога сваки споразум не би вредио ништа, него би чак и штетан био. Ако би пак црногорски краљ и влада изишла са неким предлогом ми смо увек готови да му се најискреније одазовемо.“

На Мијушковићево питање како замишља тај предлог, Пашић је, опет према Мијушковићем извештају, одговорио: „Потпуну равноправност обе државе и гаранцију независности обе династије.“ Једини Пашићев услов био је: ако у Црној Гори заиста постоји расположење за склапање уније, онда нека се краљ Никола обрати писмено краљу Петру И са таквим предлогом. Овај став је био у потпуној сагласности са предлогом Секуле Дрљевића, изнетим у Скупштини Црне Горе.

Црногорски званичници су потом почели да врше притисак на краља Николу да прихвати понуђено решење. Како тврде људи из најближе Николине околине, он је са великим отпором дочекао сугестије својих најближих сарадника, али је касније попустио и прихватио да напише писмо српском краљу Петру И, које је датирано 2. марта 1914. године:

„Ваше Величанство, драги брате и зете мој,

После толиких страдања, тешкоћа и мука нашег народа, милошћу Бога суђено је нама да га видимо ослобођеног (после Балканског рата) од турског јарма, сретног, ојачаног и одушевљеног братском љубављу. Нека је сада и во вијеки слава и хвала Свевишњем.

Да би се том народу, пуном достојанства, бар у некој мери могло отплатити за оно што је учинио, ја сматрам, драги мој брате, да је потребно положити чврсте основе нашем даљем заједничком послу.

Без одлагања треба да се договоримо о независности и равноправности наших држава и династија, тачно определити узајамне обавезе у војним, дипломатским и финансијским стварима.

Извршење овог задатка за време нашег живота, драги мој брате, послужиће добру и срећи Народа, а нама ће бити утеха под старе дане.“

Краљ Никола није дуго чекао одговор. Краљ Петар И је већ 20. марта исте године саопштио своме тасту да прихвата његов предлог:

„Журим да потврдим пријем писма Вашег Величанства од 2. овог месеца. Читајући га, ја сам осетио неизмерну радост, јер сам увидео, да је брига о великим интересима српског народа нама заједничка. Размишљајући о положају Црне Горе и Србије, после наших славних ратова, после којих, благодарећи Господу Богу и нашим славним синовима, ништа више нас не дели, мени су и самом више пута долазиле мисли, које сте Ви изразили. Због тога, драги брате мој, нека Вам буде познато, с каквом добром вољом ја примам Ваш предлог о стварању чврстих веза између наших земаља. Исто тако као и Ви, и ја сам уверен да ће сличан братски споразум служити најбољим темељом српској будућности и обезбеђењу нашим наследницима мирног живота, благостања и сачувања наслеђа у њиховим земљама.

ХЛАДАН ПРИЈЕМ ПОСЛАНИКА

Мијушковић је после постизања договора отпутовао у Црну Гору да би од краља Николе добио пуномоћје за потписивање документа о унији. Али на његово велико изненађење, наишао је на хладан пријем. Краљ Никола га је примио тек петог дана, што је Мијушковићу указивало да Никола врда, иако је споразум био прихватљивији за њега, него за краља Петра. Изгледа да је, према Мијушковићевом уверењу, поново била у питању „Николина превртљивост“.

Уздајући се у Бога, да ће он помоћи Србима да остваре задатак, сличан оном, који је тако сретно завршен у Немачкој, ја молим Ваше Височанство да примите на знање, да сам готов да одредим свог делегата, који би заједнички са Вашим делегатом решио питање о нашем споразуму. Чим више буде користи народу од нашег уједињења, тим више ће изазвати код других противљења. Због тога тај посао треба поверити не неколицини делегата, но само по једном од сваке стране“.

Помињући Немачку, краљ Петар је желео да истакне да се залаже за много чвршће везе између Србије и Црне Горе, него како замишља његов таст, али је оставио да се о томе договоре овлашћени делегати две државе.

На сугестију краља Петра, за делегата са српске стране именован је Никола Пашић, а са црногорске Лазар Мијушковић. Делегатима је било наложено да се преговори воде у строгој тајности јер су се обе стране плашиле реаговања Аустроугарске.

Преговори су вођени у Београду, уз велику подршку руског посланика Николаја Хартвига. Захваљујући Хартвигу, који је редовно извештавао своју владу о овом догађају, сазнајемо да је рад на документу о унији успешно завршен у првој декади маја 1914. године и да су се Пашић и Мијушковић договорили о следећем:

1) очување династија и независности; 2) уједињене војске; 3) остављање врховне команде сваком владаоцу над трупама у својој земљи; 4) оснивање једног општег генералштаба; 5) координација спољне политике и завођење заједничких представништава у иностранству за обе државе; 6) изједначење судских и административних установа; 7) финансијска, царинска, поштанска и телефонска унија.

Треба имати у виду да је овај предлог састављен месец дана пре избијања Првог светског рата. Као што се види, Никола Пашић и Лазар Мијушковић прихватили су готово све сугестије Секуле Дрљевића изнете у Црногорској скупштини 10. фебруара 1914. године.

(Вечерње новости)

Oznake: Lazar Mijušković, Nikola Pašić, Sekula Drljević, Crna Gora