Прочитај ми чланак
Зар су се наши историчари, професори и академици уплашили, па не смеју да дигну глас против прекрајања српске историје!?
Историчари, професори, академици, где сте? Зашто се не чује Ваш глас? Да ли сте се уплашили да ће „судски двојац са кормиларом из сенке“ (Тужилаштво за ратне злочине) и Вас „процесуирати“, као што се најављује хајка на „новинаре ратне хушкаче“, којима је истина била милија од самог живота.
Денацификација, демитологизација, демистификација и пацификација – иза ових нових израза крију се врло опасне активности које имају за циљ промену јавног мњења о свим историјским личностима и догађајима и њихово прилагођавање интересима глобализма и глобалиста, као и њихове „реал политике“ на терену и да се постепено претворе у аутодеструкцију, аутошовинизам и аутогеноцид српског народа.
Наша јавност је на разноразним трибинама, дебатама и у којекаквим назови стручним радовима, систематски бомбардована овим појмовима у циљу подметања „новог виђења историјских догађаја“. Зарад истине и правде морамо их разјаснити до краја.
Денацификација
Денацификација је назив за Савезничку иницијативу ослобађања немачког и аустријског друштва од националсоцијализма и његовог утицаја после Другог светског рата.
Говорити о денацификацији српског народа који је у Првом светском рату пострадао од казнених експедиција Царске Немачке и Аустроугарске восјке и прошао албанску голготу античких размера, где је нестао сваки четврти Србин, врхунац је бешчашћа. Мала Краљевина Србија је остала скоро без милион људи. Гледано статистички према броју становника, поред Русије, највеће људске жртве у Првом Светском рату је имала Србија.
Врхунац је цинизма тражити денацификацију од народа који је у Другом светском рату доживео Јадовно са 40.000 убијених, Јасеновац са неколико стотина хиљада до милион настрадалих логораша Срба, Јевреја и Рома, дечије логоре Јастребарско и Дубица, јединствен пример да су сама деца тако зверски мучена и убијана, затим логори на Пагу, Сајмишту и Бањици са десетинама хиљада невино убијених жртава је неморално, неетички и нелигитимно. У радне логоре немачког Великог Рајха је послато преко 250.000 грађана Србије. Многи од њих се нису ни вратили својим кућама, оставили су своје кости у логорима – стратиштима широм Европе. Можемо бити поносни на свој народ, чији ниједан припадник није учествовао на Источном фронту против Совјетског Савеза. Напротив, Срби су ратовали у великој антифашистичкој коалицији са Совјетским Савезом и западним савезницима.
Врхунац је неморала говорити о денацификацији народу чија су два највећа духовника и верска поглавара ухапшена и депортована у немачке концентрационе логоре (Патријарх Гаврило и Владика Николај), пет Епископа убијено, као и 8оо свештеника. Порушено је 450 цркава, а оштећено преко 800 православних храмова. Покрштено је преко 200 000 Срба православне вере.
Сетимо се 1991. године, санкција и трагедије 14 бањалучких беба које су помрле због недостатка боца за кисеоник, јер УНПРОФОР није дозволио да стигне помоћ Српским породилиштима.
Употреба радиоактивне муниције према цивилном становништву, иначе забрањене по Међународном ратном праву, бацане у НАТО агресији на Србију, довела нас је до пандемије канцера, о којој се упорно ћути. Према статистици Светске здравстене организације, пандемијом се сматра када од исте болести оболи преко 500 људи на 10.000 становника. Код нас је тај број 517. О томе је храбро говорила др. Мирјана Анђелковић, у својој књизи „Дарови милосрдног анђела“. Треба је обавезно прочитати и погледати истини у очи.
Ревидирати (латински revidere) значи дати потпуно нови поглед на целокупну српску историју, тако да нам се усади осећај колективне кривице и колективне одговорности за све оно што нам „рецензенти“ из Лондона, Бона, Брисела и Будимпеште сервирају, уз несебичну помоћ својих колега из Загреба, Сарајева и Љубљане.
Демитологизација, у контексту речи демистификација, алудира на измену нашег поимања српских владара, војсковођа, научника, верских поглавара и свих знаменитих људи српског народа. Њихов психолошки портрет и историјска улога морају бити урушени у очима сопственог народа.
Пацификација и остале „деконтаминације“
Пацификација (латински pacificatio значи утицати, смирити, успоставити мир, затим вратити једну земљу из стања рата у стање мира, односно умирити је ?!).
У пракси, то значи замагљивање и обесмишљавање свих историјских догађаја, процеса и личности које у српском народу изазивају највиша родољубива и национална осећања и најдубље емоције. Циљ им је брисање целокупног, српског, националног историјског памћења. Како би обавили задатак који су добили од својих саветодаваца са запада, ови „модерни, европски“ историчари, окомили су се на целокупни школски систем, основне, средње школе и факултете. Историчари „Нове, модерне Србије“, уз помоћ својих ментора из демократске Европе, увелико пишу нову историју, која ће нашој деци сервирати „ново тумачење“ историје ових простора.
Сведоци смо својеврсне аутодеструкције, аутошовинизма и аутогеноцида на делу, учињеним над српским народом.
Аутодеструкција се код нас огледа у намерном запоставаљању, па чак и блокади научних и културних институција од највишег националног значаја – Народни музеј, Народна библиотека, Завичајни музеји наших великана итд.
Аутошовинизам је мржња према сопственом народу, која треба да се усади у наше главе и генетски кодира нашој деци.
Аутогеноцид је прво духовно, а онда и биолошко убијање себе и својих потомака у циљу апсолутног потчињавања јачем (односно тлачитељу) агресору. То је сјајно објаснила наша хероина родољубља и научне мисли, а велики зналац ове области, проф. др. Мила Алечковић: „Самомржња је саставни део једног психолошког, неуспелог механизма одбране личности, познат као идентификација са агресором.“
Личност (или слаба личност) која не може да поднесе одређену количину бола или фрустрације, да се не би потпуно распала, (народски речено: полудела) прихвата логику џелата и подводи се под њу, чиме себи привидно обезбеђује опстанак и преживљавање. Недавно су то били Срби који су тражили бомбардовање Србије, а данас су то они који желе што бржи, насилни улазак Србије у НАТО, траже од Србије да се извињава за оно што су јој други учинили .“
Ко су главни „денацификатори“?
Главне предводнице „Нове историјске мисли“ у служби глобализма и интереса моћног и бахатог су: Дубравка Стојановић, Бранка Прпа, Латинка Перовић, Загорка Голубовић и Драгана Дулић, као и Момчило Павловић (творац уџбеника историје за осми разред основне школе).
Дубравка Стојановић је најхваљенија и највише награђивана у „Модерној демократској Европи“. Она је потпредседник Балканског комитета за образовање у области историје. Добитница је награде београдског „Центра за мир и развој демократије“. Они што је награђују вероватно знају и зашто. Тако је и сада постала добитница „независне“ новинарске награде „Освајање слободе“.
Срби са Косова и Метохије свакодневно се боре и дају своје животе и својих најмилијих да не би живели у својеврсном гету европе 21. века. Они освајају слободу, али демократска Европа за њих не мари, тако да немају основна елементарна људска права и право на живот. Госпођа Д. Стојановић на то каже да посматра историју кроз садашњост. Ако је тако, зашто нема исте аршине за све. У скорашњем интервјуу у новинама, на питање када јој је било најтеже (собзиром на њене несвакидашње и неуобичајене ставове о српској историји) је одговорила: „На трибини Дечјег културног центра, у разговору са средњошколцима на тему о историји и њеним злоупотребама. После излагања, ђаци су ме страховито напали, не слажући се са мојим виђењима наше националне историје. Нису били спремни да чују критику и другачије мишљење, да дискутују. Били су агресивни и пуни страсти, натопљених искључивишћу, национализмом, мржњом према другим народима. Био је то израз страховитог незнања, необразованости, ароганције…“
Тако историчарка Д. Стојановић резонује, схвата и доживљава критике на свој научни, историјски рад и њено „европско, демократско, модерно тумачење историје“. Како Хашки Трибунал за ратне злочине са простора бивше Југославије историјски гледа на улогу народа са ових простора илуструју следећи подаци:
– Срби: осуђено 79, укупно година затвора 933 и 4 доживотне робије, не рачунајући незавршене процесе Младићу, Караџићу и Хаџићу;
– Хрвати – осуђено 13, укупно година затвора 188 (Ослобођени су: Чермак, браћа Купрешкић итд);
– Муслимани – осуђено 8, укупно година затвора 82 (Ослобођени су: Сефер Халиловић, Насер Орић итд);
– Албанци са Косова – оуђено 2, укупно 19 година затвора (Ослобођени осведочени кољачи због „недостатка доказа“су: Харадинај, Љимај, Муслију и Баљај).
Тако је „историјски и политички „ пресудио Хашки Трибунал, а судско право и правду показује статистика.
Бранка Прпа, бивши директор архива Србије, миљеница ДОС-овског режима је незаобилазна у овом диригованом пројекту. Ове године, на дан државности републике Србије огласила се у електронским медијима са захтевом за „демитологизацију“ српских историјских личности, који су најзаслужнији за добијање државности Србије у 19. веку.
Латинка Перовић и Загорка Голубовић биле су истакнуте фигуре Брозовог комунистичког доба. Некада највећи социјалистички интернационалисти, сада су перјанице глобализма и реал-политике, истомишљенице Чедомира Јовановића и коалиције Преокрет.
Драгана Дулић је објавила факултетски уџбеник, у коме је, тумачећи догађаје из најскорије историје деведесетих година прошлог века, на шокантан начин оптужила Србе за „сексуални тероризам „ у борбама у БИХ и на Косову и Метохији („Масовна силовања и сексуално насиље над женама /и мушкарцима/ у БИХ, догађаји који броје 20 000 – 30 000 случајева, усмерили су посебну пажњу на извештаје о сексуалном тероризму Срба, који су стратешки користили присилне трудноће са политиком етничког чишћења…“). Овај одломак је из уџбеника „Хрестоматија – људска безбедност I и II“, проф. Драгана Дулић, Факултет за безбедност у Београду. Питамо се шта се још све нашим студентима сервира да би схватили да су припадници „геноцидног народа“?!
Аутор уџбеника историје за осми разред, Момчило Павловић, у сарадњи са Ђорђем Ђурићем, је на „епохалан“ начин дао виђење ратних догађања у БиХ, догађаја везаних за Сребреницу и „геноцидне“ улоге српских оружаних снага. Наравно, није тако оквалификовао протеривање 250 000 Срба из Хрватске у злочиначким операцијама „Бљесак“ и „Олуја“, у којима је нестало око 2 000 људи.
Књиге „нове историје“ српског народа се пишу, неке су већ написане, али ће се у будућности још више писати (наравно на штету српског народа), јер када су коаутори са „Европског запада“, тако моћни, задатак се мора извршити.
У књизи „Мисли о добру и злу“ велики духовник српског народа, историјска личност која је прошла све голготе свог народа, Свети Владика Николај Велимировић (сужањ логора Дахау поред свог Патријарха Гаврила) је рекао:
“Лако је научити животињу,
лако је научити простака.
Али је тешко научити онога
ко је ненаучен већ постао учитељ другима.“
Сви они се здушно труде да српском народу подметну тезу о српској историјској колективној кривици и држави Србији као тамници народа за све несрбе и оне Србе који имају „другачији“ поглед на национално питање.Тако се ствара нова историја !
( Двери )
