Прочитај ми чланак
(standard.rs)
Која је то свест која мора да се промени зарад датума и како се у Срба размишљало два века уназад?
Месецима уназад истакнути српски историчари скрећу пажњу научној и широј јавности о покушају да се из академских кругова на западу начини ново виђење узрока за избијање Првог светског рата. Наравно, покушај да се један догађај који је довео до тада највећег сукоба у историји човечанства протумачи на тендециозан начин није без дубљег покушаја ревезионизма историјске стварности.
Уочљива је намера Европске уније да се зарад заједничке будућности мора заборавити на ружну прошлост и истицати принцип помирења, избегавања и превазилажења сукоба у чијој су основи историјска неслагања. Суштински би ово начело трбало да одише племенитошћу, али покушај измене историјске реалности и нивелације одговорности може бити погубан како за малобројне народе тако и за саму будућност ако се темељи на половичним истинама или безочним неистинама.
Међутим, оставићемо по страни зле намере појединаца који већ одавно утврђену стварност, а без нових доказа, покушавају да промене. Главно је питање како ми требамо да се односимо према томе. Српски историчари у дозвољеним капацитетима улажу велики напор да би успели да извуку максимум који им такве прилике омогућавају. Зарад истине, љубави према науци и друштву у коме делују, свесни погубних последица прихватања нових тумачења међу неисторичарима, пре свега политичарима и људима који одлучују о „малим“ народима, покушавају да се изборе само снагом аргумената на врло ограниченом простору. А где је држава?
У обележавањима оваквих годишњица, моћне и мање моћне али консолидоване нације, успевају да их на прописан начин обележе уз обилату помоћ и разумевање државе. Код нас је стављен знак једнакости између државе и онога ко води државу. То је исто као када би изједначили кола које вуку волови са самим воловима. Свака промена власти нигде не значи промену државе, већ одређене политике. Држава остаје као гарант да се културне, цивилизацијске, историјске и људске вредности морају поштовати.
ЧЕКАЈУЋИ ВИДОВДАН 2014.
А како наши властодршци данас реагују на тако значајан датум као што је Видовдан, видели смо на годину пред велики јубилеј. Нема сумње да ће се они наћи у првим редовима и одржати написане свечане говоре када се буде обележавала годишњица Церске или Колубарске битке. Већ сада се чују одјеци тих говора о славној српској војсци, првој победи савезника у рату, генијалности једног Живојина Мишића. Али, посматрајући овај Видовдан, јасно је да су то церемонијалне речи, које никога не обавезују. Уместо одговорности према нацији и држави, једина им је обавеза према парламентарцима и државницима који желе да расрбе Србе.
Изјаве премијера и потпредседника владе, са титулом први и вицепремијер (што је још једна „наша“ измишљотина) јасно говоре о смеру будуће политике али и неразумевању, а можда и нечасној намери истих. Просто је невероватна улизичка изјава која је само поновљена реченица понижавајућег захтева немачких парламентараца упућена Србији ради добијања датума за преговоре о приступању ЕУ. Променити свест значи исто што и натерати људско биће да се не осећа као слободна личност, већ најобичнији послушник или ниже од достојанства вреднога човека.
Тоталитарне тежње очигледно нису стране карактеру потпредседника владе те је са лакоћом изговорио овај гнусни захтев. Штавише, Србима ће бити боље ако промене свест и постану послушници, тврди он. Са друге стране, премијер је истог дана процес промене свести започео и у најбољем комунистичком маниру завршио једним „декретом“. Он гласи: „Постоји још нешто важније по чему ћемо памтити овај 28. јун. Данас је наша земља променила и своје вековно веровање, начин понашања, крајњи циљ, мит који нас је толико дуго терао да гледамо уназад и да не идемо напред.“
А која је то свест која мора да се промени зарад датума и како се у Срба размишљало два века уназад? Да ли Србима Видовдан значи датум или државу? У Смедеревском санџаку неука и обесправљена раја је само знала за једног владара у Стамболу и једну државу у којој је живела. Али у дубини српског бића живела је свест о сопственој држави што је и дало снагу да се сама ослободи од Турака. Генерацијама се преносила идеја и урезала дубоко у народну свест о царству које је изгубљено на Косову пољу, на Видовдан 1389. године и да имају право и обавезу да државу обнове. Према премијеровом тумачењу, то је мит који нас је терао да гледамо уназад, а, користећи најпростију логику, то значи да имати државу подразумева нешто ретроградно.
НАРОД НА „ТЕРАПИЈИ“
Кад су у великој муци успели да обнове, односно створе модерну српску државу, крваво су је бранили током Првог светског рата јер су знали да су је у потоцима крви њихови очеви и дедови извојевали и да је свака кап која је проливена у темељу те државе. Такву су свест имали Срби од Карађорђа до славних српских војвода и јуначких војника. Зар ту свест да мењамо?
Наравно да уз промену свести иде и промена погледа на прошлост народа који је на „терапији“. Из памћења мора бити избрисан сваки помен пружања отпора јер је то илузорно и није у европском духу, право да сами кројите своју судбину и покушате утрети пут за будућност, јер она мора бити планирана на некоме другом месту где од вас самих знају шта је боље за вас. То превазилази питање једне нације већ је то питање људског достојанства.
Први велики тест који ћемо као нација полагати пред садашњим туторима јесте однос државе Србије према Сарајевском атентату. Иако је давно утврђено да Краљевина Србија није стајала иза Чабриновићеве бомбе и Принциповог метка, мораћемо да се сложимо са новим интерпретацијама историје Великог рата и да је долазак на војне маневре аустроугарског престолонаследника имао за циљ успостављања стабилности у региону.
Да је возикање сарајевским улицама био заправо знак добре воље и поштовања српског становништа у Босни и Херцеговини. Да се изједначе агресори и жртве зарад заједничке европске будућности. Да Срби прихвате свој део одговорности, не робују митовима и не направе тако глупу грешку какву су начинили 1914. године јер су могли још пре сто година живети у уједињеној Европи под германском диригентском палицом. И да је аустријска реакција након атентата била својеврсни „милосрдни анђео“.
У томе ће им, наравно, свесрдну потпору дати другосрбијанци, који годинама уназад говоре о Гаврилу Принципу као терористи. То је пуцањ примитивних Срба на цивилизовану Европу, кажу. О каквој се цивилизацији ради, видело се само неколико месеци касније у Мачви и другим деловима Србије. Ова изразита претходница западних сила у Србији врло често говори оно што се на Западу мисли, али још увек не изговара јавно, а биће испоручено као неки нови захтев за који месец или годину. Треба прихватити кривицу за Први светски рат и легитимно право Аустроугарске и Немачке да се против националистичких и освајачких тежњи Срба брани и оружјем.
Од свих начела које чине кичму српског бића, Срби се не смеју следеће године одрећи битног принципа, који је симбол слободе и правдољубивости, јер би тиме потирали херојску борбу и жртву коју су поднели за своју слободу, а која је за последицу имала демографску катастрофу од које се нисмо опоравили кроз читав 20. век. Том принципу име је Гаврило.
