Прочитај ми чланак
Хаг – Док је, говорећи о улози ЈНА уочи ратова деведесетих, британски адвокат Кир Стармер, заступник хрватске тужбе пред Међународним судом правде, из трећег пута покушавао да правилно изговори име некадашњег југословенског министра одбране генерала Вељка Кадијевића, новинарском салом се проломио смех.
Ни сам британски адвокат није могао да се не насмеши. Ништа лакше британски адвокати, којих је у највећем броју било и на хрватској и на српској страни клупе, нису излазили на крај ни с Милетом Мркшићем. Ситуација је била потпуно другачија са Слободаном Милошевићем и Фрањом Туђманом.
Међународни суд правде је свакако једна од оних институција које изазивају поштовање. Ма о чему да се расправља (а за наше појмове има врло „егзотичних” процеса), државе се за наступ пред овим судом УН-а озбиљно припремају, ангажују најбоље адвокате и шаљу своје високе представнике.
Ретко је, међутим, неки случај изазвао такву пажњу јавности као што је то био случај са хрватском тужбом и српском противтужбом. Наравно, сасвим очекивано, јер је то и најтежи актуелни случај о коме суд треба да се изјасни. Сам почетак расправе, 3. марта, пратило је педесетак новинара из свих најутицајнијих медијских кућа у свету, од Србије и Хрватске до Русије, Немачке, Француске и, наравно, био је ту и Си-Ен-Ен, као потврда да је реч о догађају коме вреди поклонити пажњу. Временом се број извештача смањивао, тако да је сам крај расправе дочекало око пет–шест припадника седме силе из најутицајнијих српских и хрватских медија.
Да овде и није све тако стегнуто као што се може учинити ономе ко први пут има прилику да присуствује неком суђењу, видели смо још и пре него што је процес почео. Наиме, опширно упутство о кућном реду у суду на читавих десетак страница, које су акредитовани новинари добили пре почетка процеса, показало се потпуно излишним, па су се, рецимо, уместо у кафетерији, кафе испијале по ходницима и у новинарској соби. За време расправе, међутим, морала је да влада апсолутна тишина, о чему се приљежно бринула судска стража. Новинарима приступ није био дозвољен ни у собе у којима су боравили заступници две државе. Београдски тим је добио свој кабинет на неколико метара од суднице, док су хрватски адвокати били нешто даље.
Иако су се неминовно сретали пре уласка у судницу или, пак, за време давања изјава, чланови два тима строго су се држали подаље једни од других. Чланови правних тимова чували су се чак и случајних сусрета са судијама. Тако нам је једном приликом члан српског тима с којим смо разговарали на трамвајском стајалишту у близини Суда скренуо пажњу да разговор морамо да наставимо негде другде, јер је на истој станици угледао једног од судија МСП-а.
„Морамо да се померимо, како не бисмо имали проблема. Могао би неко да нас види, па да испадне како се наш тим нешто договара са судијом”, објаснио нам је.
Садашње судско веће је, иначе, како су нам рекли, знатно подмлађено у односу на досадашњу праксу суда, по којој су све судије листом биле седе главе. Уосталом, председник суда Петер Томка има „само” 58 година, што би се, по неким старим критеријумима, сматрало готово премладим за овакву функцију.
Доказивање геноцида у процесу који је управо завршен само по себи је тешка материја, која захтева велику концентрацију. А расправе су појединих дана трајале и по читавих шест сати. Зато нико не би могао замерити судијама ако би им понекада и опала пажња. Поготово у оним деловима адвокатских излагања када су по ко зна који пут понављани исти аргументи, о улози ЈНА, о паравојним формацијама којима је ЈНА командовала, о томе да је то доказано и у Хашком трибуналу, о Великој Србији и дешавањима у Вуковару… И заиста се понекада извештачима чинило да судије, онако погнутих глава, после неколико сати губе пажњу. То се понекад дешавало и у новинарској соби. Утисак је, међутим, био потпуно погрешан. Таман кад бисте најмање очекивали, неко од судија би прекинуо адвоката, тражећи појашњење за нешто што је речено, усаглашавање података с оним што је рекао претходни говорник.
У правним тимовима Београда и Загреба били су неки од данас најугледнијих стручњака за међународно право, професори и адвокати. Али и са таквом репутацијом, за њих је појављивање пред овим судом, како су нам рекли, била велика част. Рекли бисмо и добра препорука за наредне ангажмане. Како смо незванично могли да чујемо, далеко највећи хонорар добио је британски професор Џејмс Крофорд, члан хрватског тима.
Па ипак, и њих сте, као и остале „смртнике” из новинарске бранше или из публике, могли видети како се сликају у судници. Тако смо удовољили молби професора Вилијама Шабаса да га овековечимо с тимом чији је део био протеклих тридесет дана. Хрватске заступнике са фотоапаратима могли сте видети и по ходницима суда.
Боравак у Суду правде свакако представља и задовољство, јер се он налази у, вероватно, једној од најлепших грађевина у Хагу. Окружен је огромним, предивним вртом, пуним најразноврснијих биљака које су суду даровале разне институције и угледни појединци, о чему сведоче натписи поред сваког дрвета. Лети се процеси могу пратити и из баште, због чега су већ ових дана на плато испред малог језера изнети столови. Тако ће бити све до првих кишних дана, када се суд поново повлачи у прелепо здање које је 1913. године изграђено новцем америчког филантропа Ендрјуа Карнегија.
(Политика)
