Прочитај ми чланак
Кад сам се са докторатом вратио у Србију, нисам очекивао црвени тепих, али ни да ће ми сва врата бити затворена, ни да ће ме дочекати на нож. Овако повратничку причу почиње Андреј Фајгељ, један од најбољих новосадских студената који је са највишим похвалама докторирао на Универзитету „Пол Валери“ у Монпељеу.
У Француску је отишао пре нешто више од деценије, магистрирао и одбранио докторски рад на теми „Упоредна фразеологија и идеологија у епици: Хомер, француско витешко песништво, гусле“. ж
– На одбрани доктората сам одгуслао вечиту поруку мајке Јевросиме Краљевићу Марку: „Немој, сине, говорити криво, ни по бабу ни по стричевима“- прича млади човек, отац четворо деце, како је афирмисао српску културу.
У српску Атину вратио се 2005. и убрзо очи у очи срео са бројним препрекама на професионалном путу и негативном селекцијом коју карактерише као једну од највећих српских бољки.
– Код нас најгори пролазе најбоље и обратно.То је узело толико маха, да читава нација као да не схвата зашто је важно бити вредан и образован – указује Фајгељ.
Кад се сети дана након повратка, не може а да не примети да јавност још и хоће да похвали оне који то заслужују, али ако је похвала бесплатна.
– У новинама сам тада излазио као нека сензација, докторирао у Француској са 30 година на гуслама, вратио се у Србију, деца, друштвени активизам… Али, кад треба да уђеш у систем, уништиће те – сећа се Фајгељ.
Открива и како је на личном примеру спознао да су медиокритети направили монопол унутар система и… тешко ономе ко их угрожава! На заверу тих медиокритета у војвођанској администрацији је наишао кад је покушао да постане судски тумач.
– Дипломе у руци, друго дете на путу, немам посао, ни стан, а они месецима одбијају да распишу конкурс. Онда ме оборе на испиту тако што тачне одговоре исправе нетачним – открива њихове невероватне методе.
Наш саговорник је потпредседник странке Трећа Србија која је после ђурђевданских избора 2012. постала део новосадске власти. Крајем лета исте године, он постаје директор Културног центра Новог Сада.
– Тада су кренули дивљачки напади на мене који су игром случаја долазили од те исте екипе. Ја то не разумем јер у туђем успеху гледам и заједнички и свој – прича. Смета му што је људима у Србији жао кад просјак остане без милостиње, а није кад је стваралац без прилике и награде.
– Иза негативне селекције лежи криза вредности, а иза ње култура пасивности у којој се ништа не предузима и не стиче, него све чека и добија.
Наш саговорник је све радио сам. Са Западом се срео прилично рано јер је детињство делом провео код бабе и деде у Немачкој.
– Као бруцош сам годину дана штедео за карту, дао све испите у јуну са просеком 9,50 и са 19 година отишао трбухом за крухом на Кипар. Тада једину земљу у којој се могло зарадити, а да није тражила визу – сећа се. Сва наредна лета, током студија проводио је ван Србије. У Грчкој, Италији, Енглеској, Француској… Прао судове, кола, брао маслине, радио на фарми и у рентакару, али ишао и на стипендије.
– Тако сам отишао и на наставак школовања у Француску, али је фонд банкротирао и опет сам морао да нађем посао. Запослио сам се у кухињи, где сам већ имао међународно искуство, и догурао до посластичара у луксузном ресторану.
Тамо је открио и доста нових ствари. Сазнао је да човек може да ради 19 сати дневно без одмора и заради доста новца. А онда је код куће наишао на сасвим другачију климу.
– Седнем са пријатељима, ја исцрпљен и усукан, они румени и дотерани, проводе живот по препуним кафићима и кукају: „Овде ништа не ваља, благо теби, ти живиш напољу“ – препричава како је многе блиске људе изгубио у наставку таквих разговора, сукобу мишљења и начина живота.
Ако погледамо око себе, како каже, видећемо да нас је све мање, да је и држава све мања и све је мање наслеђа које су стекла прошла поколења. Зато су у Србији већи изазови него напољу.
За овог младог човека је велика је снага бити свој на своме. Имати трајање, знати да улажеш у здање које су градили твоји дедови и које ће градити твоји унуци. Каже, Србија је такво здање.
– Што се осталог тиче, тешко да се може говорити о српским високим стандардима. То све више постаје оксиморон, као сува вода или хладна топлота, и ја сам очајан због тога.
Кад говори о одливу мозгова из Србије, истиче да морамо бити искрени према себи, да су сви су јавно против одлива мозгова, а приватно сви за.
– Младима поручују да не одлазе само кад их не познају. Кад им је стало, кад су то њихови пријатељи или родбина, кажу: „Иди и не враћај се“, као што су и мени сви говорили – објашњава он.
Додаје и да је слично и са другим националним проблемима. Сви су против беле куге, сви се на улици смешкају бебама и трудницама, али кад добију трудницу у својој кући кажу јој: „Очисти се“. Недавно су у Србији били избори, и једно истраживање је показало да апсолутна већина жели нове људе, а у исто време ни не помишља да гласа за њих. На крају се, истиче, за нове гласало у траговима.
– Свака вредност има своју цену. Питање није да ли су повратници вредност, већ коју цену смо спремни да платимо. Хоћемо ли мењати систем, навике, кадровска решења, хоћемо ли уложити свој рад, време, новац?
Ако нећемо, одлив мозгова се неће преокренути у прилив мозгова сам од себе, нити ће то урадити неко други. Ту не мислим на државу јер држава није неко други, држава смо ми – наглашава Фајгељ.
Када се враћао из Француске, имао је визију да ће Србија за 15 година бити Швајцарска и да се највише исплати вратити се и учествовати у стварању те нове државе.
– Сви други су ми говорили да останем. Још ћемо видети ко је био у праву. Сада смо на пола тог периода и било је успона и падова – закључио је.
(Вести онлајн)
