Pročitaj mi članak
Лист „Дело“ је објавио писмо које је наводно написао словеначки полицајац у коме наводи да неће извршавати наређења, ако буде морао да удари „гладног комшију“.
У писму полицајца поводом протеста у тој земљи на којима је било насиља и повређених наводи се да ће он „спустити штит“, а да је „влада готова“.
Полицајац поручује да је полиција постала део устанка који има две стране – народ који жели искоренити тоталитарну диктатуру власти и шачица незаситих материјалиста који су заборавили да су Словенци људи.
Писмо које преносе регионални медији, објављено је на званичном сајту словеначког „Дела“, у рубрици писма читалаца „Твој свет“ и један је од најчитанијих чланака на сајту. Преносимо га у целини:
„Поштовани полицајци – колеге, пријатељи, очеви и мајке словеначке деце. Био је рат, било је насиља, успешно смо обранили Словенију, само смо желели независност и бољи живот. Али сада смо остали заробљени, у затвору смо словеначке политике, леве и десне, у диктатури Јанеза Јанше, несоцијалне поремећене особе која нас води и која је упрегнула Винка Горенака, нашег издајицу захваљујући коме примамо минималне плате. Управо тај Горенак издао је своје колеге.
И тако смо ми постали део устанка, део словеначког устанка који има две стране. Прва страна је народ који жели искоренити тоталитарну диктатуру власти, а друга страна је шачица незаситних материјалиста који су заборавили да смо ми Словенци људи. И ми људи, чији су крв и срце словеначки, нећемо дати да Словенија буде политичка елита.
Ја сам запрепашћен, не могу да верујем, да се словеначка полиција све више бави „криминалом“ у који спадају крађа пецива и хлеба, крађа основних ствари за живот. Ти људи нису лопови и криминалци, они су гладни! То раде да би преживели. Да преживе у Словенији која је требало да постане нова Швајцарска. Ту се више не може живети. Ти гладни људи који су украли пециво и хлеб су осуђени. А тајкуни, владајући и градоначелници не. Зато само поручујем властима: још увек сам човек, још увек знам шта је добро а шта лоше. Чак и кад ставим кацигу, панцир и држим пендрек.
Поручујем Горенеку, Јанши и свим осталима, левима и деснима никад нећу ударити оне који протестују. Нећу удариди гладне, чију патњу изазива ваша неспособност. Нежу ударати људе који су у праву. Нећу ударити гладног комшију, сина, оца, мајку, сестру…
Никада нисам и никада нећу. А по наређењу? Ни тада. Хвала, нисам тако васпитан.
А ти, драги колега, пријатељу?
Политички никада нисам био опредељен. Ово пишем јер мој петогодишњи син за три месеца слави рођендан. Већ сам му рекао да не зове другаре из одељења. Немамо новца, иако смо и супруга и ја образовани. Био је без речи, плакао је. Обећао сам му да ће следеће године имати велику прославу, а и то сам вероватно слагао. Због суза сам морао да лажем, због неспособних властодржаца, због марионета, које не маре за раднике и запослене.
Због обичних људи пишем ово писмо. Спустићу штит, скинути кацигу, одбацити наредбу. Ја сам део вас, драги људи!
За владу, левима и деснима, само за вас: ГОТОВИ СТЕ! Спустићемо штит!
Полицајац“
(Б92)
