Pročitaj mi članak
На Тргу бана Јелачића у Загребу јуче је прштало од среће и славља због срамне пресуде судског већа Хашког трибунала. За то време, у беди избегличког кампа у Крњачи код Београда – мук. Срби, заувек протерани из својих домова хрватском војном акцијом „Олуја“, а под вођством генерала Анте Готовине и Младена Маркача, немо су јуче гледали како Међународни суд амнестира злочине, убиства и етничко чишћење 220.000 српских цивила у Републици Српској Крајини.
Од свега што је имала остале су јој само фотографије: Душанка гледа ослобађање Анте Готовине | Фото: Жељко Шафар
Душанка Пјевалица (66) осуђена је на избеглички живот 4. августа 1995. године, када је у пиџами са двоје деце побегла из околине Задра.
– Три дана сам са децом путовала до Србије, а мог мужа су 45 дана држали у заробљеништву. И ево где смо данас. Наравно да сам љута, бесна! После кажу, Европа… Каква Европа?! Ослободила је злочинце – очајна је Душанка, која у кампу живи са мужем и старијим сином, док је млађег беда отерала чак у Америку.
У кампу у Крњачи Душанка живи са мужем и сином, док је другог сина беда отерала у Америку | Фото: Жељко Шафар
Пред заједничком кухињом, где највећа сиротиња избегла из Хрватске и са Косова заједно чека свој оброк, срели смо једва покретну бака Драгињу (76). По следовање јој иначе иде педесетогодишњи син, са којим дели неугледну бараку, али је јуче, каже, био код лекара због својих мука.
Уместо у својој кући у Хрватској, Драгиња данас живи у неугледној бараци | Фото: Жељко Шафар
– Срамота! Пљунули су на жртве, на нас који смо остали! Не знам како да опишем осећање када сам чула за пресуду. У Сиску ми је остало све… Имање, трактор, кућа коју нико неће да купи… Без врата, без прозора… Све су срушили и однели. А гледам сад, цела Хрватска се весели! Нико да се сети жртава „Олује“ – уз уздах ће бака Драгиња.
Некада су обрађивали имања, а сада живе од следовања: Избегли Срби у Крњачи
Када је у фебруару 1993. године пала Масленица, Велимир Калапић (58) из околине Задра почео је живот у изгнанству. Док је било пара од аутомобила који је продао мало пре рата, сељакао се по самачким хотелима широм Србије. Данас, са минималцем и тешко оболео, дели судбину жртава прогона из Хрватске. Лошег је здравља па много гледа телевизију, те за разлику од многих није нарочито изненађен пресудом.
– Пажљиво пратим вести и потпуно ми је јасно да Хашки трибунал није место где станује правда.
Погледајте само ко га је основао па ће вам све бити јасно – закључује равним гласом Веселин.
Страх од одмазде
„Не долази у обзир да још једном постанемо жртве“, објаснили су нам поједини становници кампа због чега већина не жели гласно да каже шта мисли о ослобађајућој пресуди хрватским генералима.
– То боље немојте да питате! Има овде много људи који имају пасоше па путују у Хрватску, имају фамилију тамо… Једно су они према Србима кад одете на море, али ово је нешто друго. Видели сте каква је тамо еуфорија настала после изрицања пресуде, па замислите како би тамо били дочекани они који је јавно критикују – објаснио нам је један брачни пар.
(Ало)
