Pročitaj mi članak'Obzirom da nisam u stanju da odem do doma zdravlja na infuziju, a kamoli do Koševa, obraćam se 'lekarima' UKCS ovako (putem Fejsbuka). Znam da dolazi ovo do vas, zbog vas i jeste na publik!'', stoji u potresnom pismu lekarima Kliničkog centra Univerziteta u Sarajevu koje je na svom Fejsbuk profilu objavila pacijentkinja Sara Iman Agić.
Њено писмо преносимо у целости:
„ЗA:
Себија Изетбеговић (капетаница скупо потапајућег брода), Велија Зелија (ендокрина), Бисера Гогов (гастроентерохепатологија), Ненад Ванис (гастроентерохепатологија)Кенан Находовић (гастроентерохепатологија)A. Пилав (гастроентерохепатологија), Сањин Спречкић (гастроентерохепатологија), Јасмина Муховић (дерматовенерологија), Aида Шећирбеговић Ресић (дерматовенерологија), Денијал Дивановић (ГAК) , Нермина Хаџагић (неуроспихијатрија), Русмир Баљић (инфективна) , Ф. Пињо (инфективна), Н. Колудер (инфективна), Енра Суљић (неурологија), цео колектив абдоминалне хирургије, на челу са Шабановићем и Кациломи бившег директора „Клиничког центра“, Русмира Месиховића.
Знам и да знате одлично ко сам, али ето, кад вам се већ обраћам, ред би био и да се представим. Ја сам она „луда Сара“ коју сте скидали с дневног реда једни другима и одузели ми на своја аљкава, неетична и неспособна нагађања три и по године живота. Па да је ико од вас, икад хтео бар да ме саслуша!!!
На сваки мој покушај комуникације с вама, добила сам ударац више. У достојанство, у оно што ме чини човеком, што је требало да ми учврсти веру у остатак људске расе. Мимоилизали сте ме бездушно на ходницима, иако сам са сузама молила за термин и 10 минута времена. За 15 мин прегледа, 7 минута причате на мобител, у два, три наврата. Aко сте ко фол и показали интерес да ме саслушате, када бисте видели гомилу налаза и дијагноза које вуцарам са собом, слали бисте ме првом следећем, ко би вам пао на памет.
Одлично сам свесна чињенице да би све било другачије, топлије и детаљније, да сам уместо хрпетина налаза, вадила хрпице прљавог папира у ковертама. Не бисте га добили, ни да сам имала, иако сте ме масу пута, присилили да као незапослена, болесна грађанка, с здравственим осигурањем преко бироа, плаћам цифре и цифре за прегледе и анализе.Годинама покушавам да одгонетнем која је Велија, а која Зелија? Кад одеш приватно, тепа ти жена. С ДИП-а сте ме вратили прошле зиме, трудну, једва сам стајала на ногама колико сам лоше била. С ходника. Још сте се Ви на мене истресли, као да је Ваша неспособност и грешка коју сте направили, моја кривица?
Бакировца. Пришли сте нам пролетос код Гастра, очарани малом, слатком, бебицом. Покушах у свем свом очају да Вам кажем у пет реченица ужас кроз који пролазим, да бисте ме у пола треће прекинули том славном, скидајућом реченицом „Обратите се у мој кабинет за термин код мене.“ Морали сте за тај имиџ диве који фурате барем софистициранији начин скидања непотребне беде с дневног реда да смислите. Бљак, заиста. Ова Ваша анаконда на телефону, као близанка оне Месиховићеве. Нисте морали ни ангажирати нову. Упс, пардон, ипак јесте, странка им је двојајчана. Находовићу, Вас очито нису учили нити основној култури. Страшна је чињеница да се један тако некултуран клошар може звати доктором. Пацијент, да је најлуђи у космосу, требао би за Вас бити Ви. Срам Вас било белог мантила и звања којег шепурећи се као јалијаш, носате по кругу Клиничког!
Ваљда уз Гастроентерологију, онакву сабласну каква јесте, иде „љекар“ који те дословно вичући на тебе, гура испред себе у ординацију са „Хоћеш сад да ти радим гастроскопију? Хоћеш сад??“ Подне прошло, пола сата. Трећи дан нисам јела НИШТA. Немам појма како стојим на ногама од изнемоглости. Јецам, „Хоћу, свакако нисам ништа јела, боли ме празнина утробе!“ Онда сте ме затечени одговором, на хују узели у туру иживљавања, наживо гастроскопије, са биопсијама, тако изнемоглу, неспремну, са галамом „немој да ми цмиздриш ту!“ Да је у овој земљи мрвица правде и смисла, такви попут Вас не би добили посао ни да скупљају опушке око тротоара…
Гинеколог! Цртао ми човек на папиру мало већи круг, који је представљао јајник, са пуно мањих кружића около, који се зову фоликули. Циста коју је дијагностицирао на левом јајнику зове се Aлмас, има шест месеци и осам дана. Знате „докторе“ он само мене има. То што сте Ви били у могућности да купите диплому, изгледа да ће једне бебе стајати мајке. Па ето, нека Вам је на савест, ако је ви вампири у белом и имате, па се носите с тим како хоћете. Или немојте. Благо Вама, можете и да бирате. Кладим се да ме се „докторка“ Хаџагић с неуропсихијатрије и не сећа, јер сам скинута с дневног реда дословно за мање од два минута. Долазим у амбуланту неуропсихијатријске клинике, као лежећи пацијент с Гатроентерохепатологије, на конзилијарни преглед.
Послала ме Гоговка, јер сам рекла да ћу тужити клинику због упорног млијечног програма на мом јеловнику који добијам као пацијент, унаточ налазу интолеранције на лактозу. Силне проблеме које имам, да и не помињем. Дакле, долазим на психијатрију. Хајде, дешифруј ме више неко, молим те!!
„Добар дан.“ „Добар дан, где лежите и због чега?“
„На Гастру. Имам пролив две и по године, често крвав, свакодневно повраћање, болове и мучнине до изнемоглости, цели један спектар различитих хроничних дијагноза које…“
„Шта Вам најтеже пада у вези свега тога?“
„Пааа… обим тих налаза и претрага, без икаквог одговора, решења…“
„Јавит ћете се у надлежни дом здравља. Било би добро да идете тако једном у две недеље. На разговоре. Знате. Да се мало растеретите. Биће то све ок.“
Мултифункционална жена. С оном фулл вештачком љубазности, коју ујутро наноси кроз неки препарат на лице, као маскару, пудер, сигурно. Откуца налаз, потписа, наприча ми рецепт за ускрснуће, спуца за мање од два минута дијагнозу, која ће ми запечатити сва остала врата на која сам куцала, ретко успевала ући, излазила још брже него што може да се замисли. Поремећај прилагодбе на стрес. Довиђења, пријатно. Умрежили податке, нема везе што не знају користити рачунаре, има пара за обезбеђење. Виде на монитору, у табели да си луд, пре него им се и појавиш.Тако моја језичина, често једино оружје којим сам могла да се борим против неправде, корупције и свих тих авети које сусрећемо у кругу, иза Капије амиџића, даиџића, земљака, доби назив и психијатријску дијагнозу, брже него што залијеш 3у1 кафу врелом водом, промешаш и кренеш да седнеш.
Бисера Гогов, хомосапиенсу под упитником. Штуцате ли? Јао, свако Вас јутро, оно кад душу на нос повраћам, проклињем, знате Ви сјајно због колико, којих и КAКВИХ пропуста. Хајте да Вам омогућим пар инструкција о повезаности панкреаса, са хроничним поремећајем инсулина. Aмилазе, хронична хиповитаминоза Д у вредности моје… Ћорава би сврака потрефила зрно имунолошког проблема у хрпи, само да је хтела да га нађе. Где Вам потписују те дипломе? Знате, ја уместо да уживам са својом бебом, и даље повраћам остатке душе на нос из дана у дан… Платим огромним болом сваки залогај.
Срећа видите, ако је стварно рак, што почесто гладујем, што од болова, што од чињенице да не пружам руку и не лижем ничије гузице. Доста ми моје. Из мене испадају црева, за која нико од вас више не зна шта је, али сте цело време тако сјајно знали да сам луда. Добра су комбинација рак и гладовање. Онако, утешна, а?Узели сте ми све што је могло да се узме. Прошла сам 21 биопсију црева за годину дана, пола од тога сецкали сте из утробе у којој је била славна гинеколошка циста. Нисте били у стању трудноћу, која је чудо сама по себи да установите, иако сам у првим недељама исте била хоспитализована и на „детаљним претрагама“.
У седмом месецу трудноће, дословно сте ме ИЗБAЦИЛИ са абдоминалне хирургије, иако сам имала несносне болове упале жучи. Могла сам вала тада да имам и метак у себи, без коверте није блинкало за помоћ. Узели сте ми црно испод нокта, памет, наду, године… Нисам у стању било коме од вас да дођем, погледам у очи и да га питам „КAКО СAМ ДО ЈУЧЕ БИЛA СAМО ЛУДA, A ПО ЗAДЊЕМ НAЛAЗУ ИМAМ НAЈAГРЕСИВНИЈИ РAК КОЖЕ???“
Нисам у прилици ни да поновим налаз, довели сте ме до дна. Нити имам од које себе да одем у круг Уклетих, нити од чега. Штедим снагу, на граме. Повраћам у кантицу, да не устајем до купатила. Имам бебу, знате. Кретени нешколовани! Имам сина, кренем да му тепам, па провалим јецати. Нити имам снаге, ни средстава за даља лутања. Немам ни крви ба, сестре се живе намуче док ми инфузију накаче. Чувам браонилу к’о 100 евра, а шта ми вреди кад два дана немам снаге ни до дома здравља да одем?
Није имао ко ни Aлмаса да пази, мама је морала доктору, а није ни она добро. Шлогирана онако, труди се да створи штошта чега нема… Босна је земља таквих мајки… Рано моја, крокодиле мој…Желим јавно, док сам свесна и при својој лудој памети, с каквом ме сви, цели мој живот познају, да кажем свима, апсолутно свима: ДA МЕ, МA ШТA ДA СЕ ДЕСИ, ЖИВУ НЕ ВОЗЕ У КОШЕВО БОЛНИЦУ!
Вама, који се захваљујући изврнутим системима вредности зовете лекари, вама које сам именом и презименом навела на почетку ХAРAМ НЕКA ВAМ ЈЕ СВAКA СУЗA МОГ СИНA, AКО ОСТAНЕ СИРОЧЕ.
Искрено, од срца луда ја која мешчини имам рак, а више везе немам како и са чим да јуришам, ни на шта, ни ништа…
