Прочитај ми чланакМештани Малог Орашје и Дубоне кажу како је цело село обавијено тугом пет месеци и да се никада неће опоравити. Син официра Војске Србије покосио је рафалима младост Србије, убио је деветоро, а ранио 13.
Убио нам је децу. Цело село је обавијено тугом. Никада се нећемо опоравити изустили су мештани, а улице су сада готово пусте, прозори кућа скривени иза спуштених ролетни, врата чврсто закључана, пише Блиц.
На тим улицама, убица је зауставио возило са оружјем спремним за злочин. Фудбалско игралиште и школско двориште постали су поприште трагедије, док је рафал метака из калашњикова прекинуо безбрижне снове деветоро младих људи. Тог четвртка, 4. маја, нису ни слутили да ће то бити њихов посљедњи дан живота.
– Дан је протицао уобичајено, као и свако вече, окупио сам се са друштвом. Били смо на Равном Гају, када су се око пола 11 зауставила нека кола. Нисмо обраћали пажњу јер смо очекивали још пријатеља. Изашао је из аута и само рекао “лезите доле”. Насмејали смо се и позвали га да нам се придружи на пићу. Али умјесто тога, почео је да пуца по нама – описао је Јован, један од преживелих сведока масакра у Малом Орашју.
На Равном Гају насилно су прекинути снови шесторице пријатеља, док је у школском дворишту Дубоне одузет живот брату, сестри и њиховом другу. Места која су некад била испуњена смехом сада су преплављена тугом, осветљена пламеном свећа, споменицима и букетима белих ружа. Свакога дана, породице тих младих душа постављају исто питање: “Зашто су им деца убијена? “
Мало Орашје: “Тужно село”
У Малом Орашју, дечији смех који је некада одзвањао сада је замењен тишином која је неподношљива. Куће, некада топли домови, сада су постале сведоци несагледивог губитка.
Једва да је било пролазника, који су пролазили погнуте главе. Погледи су се ретко сусретали, а када би се то десило, били су испуњени осећајем које није захтевало пуно речи.
– Нисам могла да поверујем да су мртви. Још увек мислим вратиће се. То су били дивни момци, прави домаћини. Вредни, радни, васпитани. Никад нису правили проблеме. Знате, ово је сада тужно село. Од тог дана, све је утихнуло – рекла је бака кроз сузе.
На бандерама које стоје уз пут, залепљено је цвеће са умрлицама убијених момака. Свака друга кућа постала је платно за изражавање сећања на њих. На једном белом зиду уз нацртану свећу која гори написано је: “Живите! Кад затворим очи, видећемо се на другој страни!”
– Људи у селу више не славе као некада. Само пре два дана, требала је бити велика свадба, али нису хтели да праве весеље. Венчали су се у тишини, без музике. Мало Орашје је мало село, ми смо сви као породица. Не можемо да прихватимо да их више нема – причају мештани.
У том мору немоћи, испред локалне продавнице у Малом Орашју екипа Блица приметила је једног старца обученог у црно. Његове очи, крупне и плаве, одражавају дубоку тугу… Пришли смо му, несвесни да је то управо онај деда који је прије тачно пет месеци изгубио два невина унука – Петра и Марка, али и да је његова унука тешко рањена.
– Све што сам икада волео, све што ми је доносило радост, сада је нестало. Моја деца, моји најмилији унуци.. све су то сада само успомене – рекао је деда, гласом сломљеним тугом, док су му сузе клизиле низ лице.
На месту где је убијено шест младића, стоје велики букети цвећа и изгореле свеће. Ново постављене клупе пружају тихо уточиште, док се околина чини да је утихнула под теретом губитка. Понекад се чује цвркут птица, док јак ветар доноси свој глас тишини.
У том миру се пробија јецај. Бака и дека, обучени у црно, прилазе очију пуних суза да запале свећу унуку.
– Мог Аце, мог лепог унука, више нема. Убијен је, ни крив ни дужан. Никоме ништа није урадио, живот је тек био пред њим. Требали смо да славимо пунолетство, а ми смо га сахранили. Његова мајка није уопште добро, сви ми. Не можемо да дођемо себи – рекла је бака страдалог младића кроз сузе.
Дубона, која је некада била идилично место, сада је обавијена сенком трагедије. Школско двориште, некада препуно живота, сада је постало поприште страха и губитка.
На клупи у школском дворишту седели су брат и сестра – Милан (22) и Кристина П. (19) и њихов друг Далибор Т. (25). Време су проводили са пријатељима у опуштеном разговору, несвесни трагичних дешавања која ће се одиграти за само неколико минута.
Након пуцњаве у Малом Орашју, Блажић је сео у аутомобил и кренуо ка селу Дубона, које је смештено десетак километара јужно од Орашја. Тамо је починио још један стравичан злочин, односећи животе полицајца Милана, његове сестре Кристине и њиховог пријатеља Далибора.
“Тела деце целу ноћ су била на улици”
Данас, на том месту, где су некада седели, налази се букет, а изнад њега се протеже мурал који сведочи о младалачкој радости. Зид школе, некада бијеле боје, сада је офарбан црном, а фокус је на очима и осмеху троје младих људи, пред којима је био читав живот.
– То су била омиљена деца села, сви смо их обожавали. Девојци која је била са њима ампутирана је рука. То вече никада нећемо заборавити. Тела те деце цијелу ноћ су била на улици. Њихови родитељи су као биљке, више и не живе. Нема више деце на улицама, овде више ништа неће бити исто – рекла је другарица убијеног брата и сестре.
Никакве речи не могу описати бол који су ти млади људи и њихове породице осетили тог судбоносног четвртка, 4. маја. Ништа их није припремило на то да ће тај дан постати њихов посљедњи дан живота. Овај злочин је оставио ожиљке који ће заувек памтити ове заједнице.
Иза решетака Уроша Блажића полиција је ухапсила у селу у околини Крагујевца. Након извршеног масакра у околини Младеновца, Блажић је отео такси возило, којим се довезао до насеља Грошнице, где се сакрио у ујаковој шупи.
Након хапшења, масовни убица признао је своје злочине правдајући их неправдом друштва које се рефлектовало на њега.
Још је и изјавио и да су мештани стварали заверу против њега, да се о његовом оцу причало лоше и да је криминалац, а окидач да побије људе било је и наводно исмевање у школи јер је, како каже, тамније пути.
Психијатријским вештачењем је показано да је Блажић у тренутку свог крвавог пира био у свесном и урачунљивом стању.
Урошу Блажићу, који и иза решетака прави инциденте, притвор је продужен до 30. октобра. Максимална казна коју може да добије је 20 година робије за девет одузетих младих живота, јер у тренутку злочина није имао пуну 21 годину.
