Историјски догађај би представљало то да се у Нишу покрене питање где смо после толико година од деобе, да видимо да ли је ко и колико скренуо са пута, да ли се може нешто исправити и да окренемо нови лист. То је моје мишљење са којим се можда слаже и већина у нашој цркви, али имамо и зилота, изјавио је српски патријарх Иринеј у интервјуу за НИН, чији други део објављујемо.

Реакције које је прошле недеље изазвао интервју патријарха Иринеја, а посебно оне из Црне Горе и оне везане за ставове Његове светости о хомосексуализму, сва је прилика, увод су у реакције које ће уследити после овог дела интервјуа. Патријарх СПЦ у овом наставку говори о томе да је желео да папа Бенедикт 16. дође у Србију, али да још није време за то, о екуменизму, који СПЦ званично заступа, али има снажне отпоре унутар сопствених редова, о проблемима и сукобу са македонском црквом, о расту ислама, атеистима, али и о случајевима који су потресали и потресају СПЦ. Приликом разговора није било времена за још нека питања, попут абортуса и еутаназије, што је остављено за неку други прилику, а није било ни времена за ауторизацију овог дела интервјуа, због патријархове посете Александији.

 

Стекао се утисак да сте остали у мањини предлажући да се упути позив папи да догодине дође у Ниш поводом обележавања 1700 година Миланског едикта. Одустали сте од те замисли?

Нисам био у мањини јер ми о томе нисмо ни гласали. И данас сматрам да би то било целисходно и корисно. Да би био историјски догађај да се баш у граду Нишу сусретну представници цркава после толико времена и да покрену питање и тему где смо после толико година од деобе, да видимо где смо у историји, да видимо да ли је ко и колико скренуо са пута. Да видимо да ли се може нешто исправити и да окренемо један нови лист. То је моје мишљење а можда се чак и већина у нашој цркви данас слаже са таквим погледом, али имамо ми и зилота, ревнитеља који, како каже апостол Павле, „имају знакове побожности али су се силе њене одрекли“.

Нажалост, има и других проблема због којих би папина посета могла бити проблематична као што је рецимо питање безбедности. Још увек је близак Други светски рат, скоро су се такође догодили многи ратови и могло би се десити да неко проба да напакости тиме што би покушао неки напад на папу, као што се то десило у Италији на његовог претходника, и да нас на тај начин још више оцрни. Има пуно спорних ствари, тако да сматрам да ипак није дозрело време за један такав сусрет. Ми смо о томе расправљали и на крају смо дошли до саборског закључка да у Ниш позовемо лично све православне патријархе, а друге цркве да позовемо да пошаљу своје највише представнике.

 

Добар део великодостојника СПЦ сматра да је пре тога потребно да посети Јасеновац и извини се због улоге Католичке цркве у злочинима НДХ. Да ли би то био прави пут да коначно дође до ове посете?

То би вероватно био добар гест. Немачки државници су били на многим стратиштима за које је крива њихова војска у Другом светском рату. Овде од стране Католичке цркве нико није осудио Јасеновац сем бискупа Пихлера, који је пореклом Немац, а који је још педесетих година о томе говорио. Сматрам да је добро и то што хрватски председник Иво Јосиповић и премијер Зоран Милановић имају исправан однос према Јасеновцу. Данашњи представници Католичке цркве нису у томе учествовали, али би извињење било гест који би нам улио наду да се то никада више неће поновити.

Ипак, можда би од извињења као чина био кориснији дијалог и сусрет у којем би се позабавили историјом и потврдили да су се тамо десили трагедија и злочин, а злочин је злочин ма ко да га чинио. У Јасеновцу је заиста почињен тежак злочин и то плански а да још није утврђен ни приближан број колико је људи тамо страдало. Што се тиче папине посете, треба имати у виду и то да он није само верски поглавар већ и државник пошто је Ватикан призната држава и он има право да посећује друге земље па и оне православне. И пре неколико година, када је било актуелно питање доласка папе, ми смо казали да не можемо да га позовемо, али да он има право да посети државу.

 

Ваша летошња посета Хрватској није благонаклоно дочекана у конзервативном крилу Цркве, а нарочито вам је замерена наводна изјава да бисте учествовали у зaједничкој молитви са кардиналом Јосипом Бозанићем?

Ја не знам шта су разни медији преносили, али је тај сусрет био искључиво куртоазног карактера. Приликом њега није било разговора о таквим стварима.

 

Када се ради о екуменизму, у СПЦ постоји један да кажемо званични део цркве који је за сарадњу, превазилажење сукоба, али постоје и прилично жилаве снаге које су против било какве сарадње са другим хришћанским конфесијама, а поготово с католицима. Чему толики страх од свега што је другачије?

Оно што Српска православна црква званично каже то је њен став, а приговора увек има. Мишљења која носе страх од сусрета, од разговора и другачијег мишљења нису став Цркве. Христос пред крај свог живота моли да сви будемо једно. Дакле страх од такве акције је против јеванђеља и антицрквени. Друго је питање да ли су предлози за помирење увек искрени, али ја и поред тога мислим да је крајње време да се многе непотребне разлике и спорови превазиђу. Живот нам на то указује и води нас да тражимо начин да то учинимо поготово са Католичком црквом. Међу нама и католицима има много више заједничког него различитог. Те супротности нису биле тако оштре од самог раскола, а продубиле су се углавном од крсташких ратова када је опљачкан Јерусалим. На крају крајева, и ако постоји та разлика хајде да видимо ко је у праву, да ли имамо довољно оправдања у предању, у Светом писму, у животу цркве… То је наш задатак.

 

У последњих неколико деценија ислам је у глобалним размерама све присутнији а поготово онај радикални који је у замаху од револуције у Ирану 1979. године. Сада имамо и његово даље јачање а његова снага се најбоље види по протестима који се широм света организују због једног филма. Да ли је реч чак и о сукобу цивилизација?

Ми се врло мало бавимо исламом а требало би га много дубље упознати као религију и идеологију. Чињеница је да се данас ислам јако проширио у целом свету, и у Америци и у Европи. Задатак нам је да се ближе упознамо и остваримо неке контакте са њима, да сагледамо проблеме, и њихове и наше. Можда је највећи проблем самог хришћанства то што је подељено и та деоба, при којој у протестантизму имате на стотине верских праваца и секти, представља поље које је врло отворено за ислам.

 

Како видите односе Православне цркве са муслиманима у Србији?

Они су врло организовани и створили су институције, у Београду имају факултет и средњу школу. У Новом Пазару и у Босни ислам је значајно оживео и то је чињеница. Ми нећемо да водимо борбу против њих, али можемо наш народ да образујемо и утврдимо у свом предању и својој вери.

 

Шта мислите о фатви муфтије санџачког Муамера Зукорлића коју је упутио како би спречио да секуларна лица држе верску наставу муслиманској деци. Да ли из перспективе СПЦ постоји проблем што веронауку не држе свештеници?

И нама би било пожељно да веронауку држе свештеници, али код нас је и црквени живот веома ојачао тако да свештеници имају много обреда па би долазило до сукоба послова. Треба свуда стићи а не сме да трпи ни једна ни друга дужност. Да се о њему брину свештеници, верско образовање би сигурно било ефикасније, али најважније је да и свештеници и остали предавачи буду довољно образовани за тај посао.

 

У појединим државама бившег совјетског блока отворене су истраге и цркву потресају скандали у којима је откривено да су чак и највиши великодостојници бирани од стране безбедносних служби које су контролисале цркву све до патријарха. Да ли је у нашој цркви било таквих случајева?

Ради се о Бугарској православној цркви, али код нас није био такав случај. Можда је државна безбедност имала уплив у Цркву преко свештеника, зато је и основано „Свештеничко удружење“, али преко епископа није. Било је епископа мало слабијих, да кажем мање отпорних који се можда нису одупирали колико би можда требало, али те обавештајне сарадње није било. Говорило се да је нешто од тога било у Босни, али ја у то не верујем.

 

Зар тада свемоћна Удба није имала удела у великом расколу у СПЦ који се десио у Америци шездесетих година прошлог века?

Не, ту се радило о чисто политичком расколу. Политичари су хтели да одвоје цркву у Америци од Српске православне цркве и тако је дошло до раскола. Тај раскол је био трагичан превасходно због поделе, а потом и због силних новаца које су давали судовима узимајући једни од других црквене објекте. Хвала богу, све се то решило како треба.

 

Српска православна црква има много невоља и у Македонији. Господин Јован, архиепископ Охридске архиепископије која припада СПЦ-у, поново се налази у затвору. Да ли је то више питање вере или политике?

У тим проблемима, у Македонији се ради о чистој политици. Македонци су зажелели 1967. године да буду аутокефални, али је тада у једној држави било немогуће да постоје две православне цркве. Сада има основа, али су Македонци нажалост изиграли наш договор у Нишу 2002. године када смо се коначно споразумели о том питању. Споразум је предвиђао да се они прво врате аутономији па са тог положаја, пошто су у међувремену постали држава да редовним путем буде постављено и питање аутокефалије. Очекивали смо да дође до помирења и да патријарх оде у Скопље, али они су преко штампе после годину одбацили тај договор. Тада је Јован пришао нашој цркви и њега данас признаје цело православље, а они у такозваној Македонској православној цркви су расколници и њих нико и нигде не признаје нити могу да буду присутни тамо где се одржавају скупови православних цркава.

 

Има ли наговештаја да би се дијалог могао обновити у скорије време?

Они то желе, али је то сада много теже него пре, пошто сада ниједан разговор не може да буде без Јована а они њега неће. То је чисти политички проблем који треба решавати са властима у Македонији.

 

Не угрожавамо атеисте

Почетком двадесетог века у Европи је нагло почео да јача атеизам, али се чини да је то јачање сада заустављено. Да ли Црква мисли да је угрожена од атеизма поготово у Европи и САД?

Време никада није било наклоњено Цркви. Она је и почела да егзистира и живи када је прогоњена и забрањивана и ми знамо каква су била прва три века у њеној историји па и касније. Ипак, оно што представља со једнога друштва и његову елиту су ипак људи од вере. Они који доносе и уносе елементе културе и културних вредности су ипак људи са вером.

Ту бисмо се тешко могли сложити са вама, поготово када су у питању научници где је проценат атеиста сигурно већи…

Питање је колико верници откривају своју веру, а атеисти свој атеизам. Питање је и то у шта верују. Ако не верују у Христа и Символ вере који читамо они можда не желе да им црна мачка пређе испред аутомобила или нешто слично томе. Човек је религиозно биће и он живи веру. Шта мислите када бих ја сада морао да проверавам да ли је вода из водовода исправна и поред тога што то раде стручњаци који су за то задужени или да проверавам да ли је јело у ресторану отровно? Морате имати веру, и много ствари се вером прима, а да људи нису ни свесни тога, сем оних активних атеиста чије је „вјерују“ атеизам.

 

Код нас, а још више у свету, има атеиста који сматрају да су угрожени од вере и цркава. Разумете ли њихове страхове пошто је друштвено неприхватљиво да се изјасне као атеисти?

Ми не сматрамо да смо угрожени од њих, па не видим што би они мислили да су угрожени од нас. Има, нажалост, и супротних појава. У неким земљама видим да је забрањено да неко носи крстић, то су све девијације времена. У Америци свака седница државног врха почиње уз Библију која стоји на столу, а код нас је то склоњено.

 

Недавно је код нас био актуелан случај професора који је грдио ученицу зато што се крстила на часу. Он је због тога био жестоко осуђен у медијима. Мислите ли да он заиста заслужује тако велику осуду и да ли је имао право на то?

Ако Устав каже да је религија слободна, ко то онда сме да забрањује. Што се тиче осуде, некоме је она преоштра, неком није довољно оштра, свако има право на своје мишљење.

Владичански ауто-парк

 

Окупљање владика на саборима многи доживљавају као сајам аутомобила. Поједини од њих се могу подичити и велелепним дворима. Да ли сматрате да је тај гламур у нескладу са монашким заветом на скромност?

Мислим да се ради о преувеличавању. Некада су владике јахале најбољег коња или их је возио фијакер. Када сам постављен за нишког владику затекао сам „пежо“ стар 18 година, а моји су онда хтели да купе „мерцедес“. Рекао сам им да то не треба радити јер ће то одмах људима пасти у очи. Могуће је да се за владике купују бољи аутомобили како би били заштићени у случају удеса и слично. Што се тиче изградње епархијских домова, једино је у Крагујевцу изграђен дом у последње време. У Аустроугарској су грађени лепи епархијски домови јер су такви били и католички који су грађени за бискупе, а бискуп и владика су што се тиче чина иста раван. Тако је било у Војводини и Босни.

 

Случајеви Пахомије и Перановић

Црква да не остане слепа

У медијима се спомињу и неки скандали, а Црква понекад, и када се чини да има основа у тим причама, не реагује довољно. Мислимо конкретно на оно што се својевремено дешавало у Епархији врањској у вези са владиком Пахомијем, али и на неке приче око владике зворничко-тузланског Василија Качавенде. Колико је Црква спремна да реагује у таквим случајевима кад се појави довољно доказа или она, како нам се чини, затвара очи пред таквим стварима?

Владику Пахомија су тужили суду у Врању и тај процес није започет преко Цркве већ преко грађанског суда. Тада сам у Сабору рекао да то Црква треба да узме у своје руке, да ако је крив сноси последице а уколико се испостави да није, да га Црква брани од клевета. Одлучено је да се сачека одлука грађанског суда коју смо чекали, а на крају од тога није било ништа. Тада је заиста остала једна мала сенка на Цркви из разлога што није реаговала. Све у свему, такви догађаји су непријатна ствар за Цркву и она пред њима не би смела да остане слепа. Што се тиче Качавенде и неких других прича, за те ствари нема сведока, то може да буде, али може да буде и клевета.

Случај свештеника Бранислава Перановића који је водио кампове „Црна река“ и „Сретење“ за одвикавање од наркотика и осумњичен је за убиство штићеника Небојше Зарупца, бацио је сенку не само на овакав вид црквене мисије, већ и на СПЦ што није реаговала још пре три године после вести о његовом методу лечења батинама. Да ли је Црква из ове трагедије извукла поуку?

То је сада ствар правосуђа. На крају крајева Перановићев рад је био мимо знања и сагласности Цркве. Њега је рукоположио бивши владика Артемије не знајући ни ко је ни шта је, и Перановић се и у Епархији рашко-призренској обрукао. Ту сада нема више о чему да се дискутује.

У Епархији бачкој постоји центар „Земља живих“ који се бави истим послом, али у, како кажу, потпуно другачијим методама. Да ли ће Црква и поред лошег искуства са Перановићем наставити да се бави проблемом наркоманије?

Направили смо договор са премијером Дачићем о сарадњи на том пољу између Цркве и државе уз помоћ медицинских установа. Сматрамо да је оно што се ради у епархијама бачкој и шумадијској најбољи могући метод и нада за решење пошасти наркоманије. Тим методом се најдубље пришло овом злу и он је једини могућ да се нешто постигне на том пољу. Дакле без батина и силе, већ саветима, молитвом и сваком другом врстом убеђивања.

(Крај)

Небојша Спаић, Василије Паповић

 

(Нин, 11. 10. 2012)

Ознаке: иринеј, католици, милански едикт