Pročitaj mi članakLjudi danima plaču zbog „Tome“. Možda bi taj plač po sebi bio lekovit da to nije plač za onim najdestruktivnijim u nama – za neprekidnom smenom želja, prohteva, čežnji koje su nekako estetizovane kao „stradanje“ i „ljubav“.
Цитат из филма: „Томо, овај пут ћу да родим. Немам више времена.“
Тако некако отприлике гласи та реченица. Она се губи у густом емотивном ткиву филма: до тада смо већ неколико пута промијенили и временске оквире, и приче, и перспективе – већ неколико пута нас је завртео емотивни рингишпил за који непрекидно мислимо да се дешава између Томе, Силване, доктора и Љиљане, а у ствари се актуелизују и копају најскривенији ћошкови наших душа. У њима се траже неостварени снови и небивали животи, јад над самим собом који није постао и никада неће бити.
До тада је све било. Та реченица је само илустрација, пречица у временском току. Њена једина функција је да нам каже да Гордана (чини ми се) жели да роди, а не да, претпостављамо, „овај пут“ прекине један живот.
Ми је гутамо.
Као што засићени емоцијама гутамо све. Не знамо да ли је Тома убио некога возећи пијан (претпостављамо да није?) Јер се у нашим емоцијама губимо, у сажаљењу над собом ми заборављамо друге. Они нису важни у животу душе сабијене између „утехе слабих пред смрћу“ и некакве афективне замјене за целовито људско биће.
„Овај пут ћу да родим“ најтрагичнија је, можда, реченица, цјелокупног „Томе“: наша пропаст изречена и формулисана, неприметна и естетизована. Илустрација неважности људског живота пред на пиједестал вредности уздигнуте „патње“ и „страдања“. Југословенска метафизика гордости ума и чулности душе: обе се живе и смењују само да се заборави истински Други, онај поред тебе, онај коме си дужан Поглед који јесте Живот.
Људи данима плачу због „Томе“. Можда би тај плач по себи био лековит да то није плач за оним најдеструктивнијим у нама – за непрекидном сменом жеља, прохтева, чежњи које су некако естетизоване као „страдање“ и „љубав“. У времену у коме би свако од нас могао заиста данима да плаче за све добро које нисмо учинили, за све зло које другима јесмо, за све промашаје, за сву децу која Гордана није одлучила да роди – ми ћемо плакати над тешким собом који не жели да се мења, већ да га жалимо.
Погрешио сам прошли пут. „Тома“ може да изгребе у нама много емоција, али засигурно ништа од тога нас не чини бољим људима – осим у оном свеопштем, необавезујућем смислу у коме свако од нас верује да заиста јесте „добар човек“, ма шта осећао и урадио.
Плач који нуди „Тома“, чини ми се, ипак тешко да је катарза.
— СРБИН инфо (@srbininfo) October 17, 2021
